Da li je lustracija neophodna u Srbiji i da li su studenti za to?

Mnogi su protiv lustracije jer misle da bi bili sankcionisani jer su morali da prate naređenja komandira jedinice, direktora fabrike, gradonačelnika, ministra ili predsednika… Đurić navodi da je strah upravo najveća pretnja po uspešnost sprovođenja lustracije, a njegov cilj je da se ljudi odvoje od studentskog pokreta. Kako ističe, “ne radi se o masovnoj čistki”, već o utvrđivanju individualne odgovornosti.

Zato odmah na početku iznosi važnu napomenu na koga bi se jedan ovakav zakon primenjivao, ukoliko bi studenti odlučili da idu u jednom ovakvom pravcu.

Ključni element u odgovornosti za kršenje ljudskih prava, u okviru lustracionog postupka, su - donosioci odluka, ne oni na dnu piramide odlučivanja.

“Lustracijom će biti obuhvaćeni rukovodioci, oni koji su na rukovodećim pozicijama - to uključuje ministarstva, ključne ljude u opštinama, državne funkcionere sa statusom imenovanih i postavljenih lica, narodni poslanici, ali i odgovorni u privrednim društvima koja su profitirala kroz zloupotrebe državnih resursa kroz nameštene tendere ili javne nabavke - tamo gde imamo 'imenovana lica' koje neko postavlja, a koji vuku legitimitet iz narodne volje”, objasnio je diplomirani pravnik i predsednik Sindikata sudske vlasti za N1.

Otvoreno pitanje je - da li bi studenti, a potom i građani, prihvatili ovaj predlog?

"Lustracija za - Savamalu, krađu izbora, policijsku brutalnost…"

Još jedna bitna stvar koju treba istaći kada govorimo o lustraciji, navodi sagovornik N1, jeste da ona ne znači da će neko ići u zatvor i da ovaj postupak ne treba mešati sa krivičnim postupkom jer - lustracija nije zamena za njega.

Lustracija, dodaje, obavljanja javne funkcije ili korišćenja javnih resursa.

Primeri na koje bi lustracija mogla da se primeni su mnogi, a uključuju slučajeve koji su zastareli za krivično gonjenje, slučajeve gde imamo indicije da su kršena ljudska prava, a u trenutku represije nije postojala klima da se uđe u disciplinske ili druge pravne postupke. Sagovornik portala N1 kao jedan klasični slučaj lustracije pominje - policijsku brutalnost i diskriminaciju prema učesnicima dva različita skupa.

“Klasičan primer za lustraciju, a koji se zasniva na Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, je zabrana diskriminacije, komandir koji je pripadnicima policije dao naređenja da se, tokom protesta u Ćacilendu i pored Skupštine, okrenu štitovima ka građanima i da ignorišu dok iz Pionirskog parka dolaze kamenice, pirotehnička sredstva… Neko je protiv tog komandira trebalo da pokrene disciplinski postupak, koji za lakše povrede službene dužnosti zastareva sa šest meseci, ali nije”, kazao je Đurić.

Kao primere je pomenuo i još neke slučajeve kršenja ljudskih prava, kao što je slučaj gde je Marko Kričak pretio silovanjem Nikolini Sinđelić, slučaj Savamale i rušenje, dovođenje glasača iz Srpske da glasaju u Beogradu na izborima (Konvencijom zabranjenog prinudnog rada, ali i prava na slobodu okupljanja), neupisivanje sindikata u registar od strane Ministarstva za rad, visokim državnim službenicima, mediji koji nacionalnu frekvenciju ne koriste za informisanje građana, privatne firme ili pojedinci koji koriste državni novac…

Kako bi lustracioni postupak mogao da izgleda i kako bi se sprovodio?

U teoriji postoji više modela po kojima bi lustracija mogla da se sprovede, kako objašnjava diplomirani pravnik, obično postupak vodi komisija od nekoliko članova - poželjno, ali ne i nužno, pravnika, koji uživaju visoko poštovanje u društvu, stručnjaka iz raznih oblasti sa iskustvom, pa i građana. Komisija bi, navodi, trebalo da ima legitimitet, pa bi se članovi birali u Skupštini tj. birali bi ih narodni poslanici koji bi bili deo ove ustanove nakon promene vlasti.

"U svakom sistemu u istoriji koji je uspešno sproveo lustraciju od presudnog značaja je bila politička volja, ali i društvena klima koja je iskoristila u prvim mesecima nakon pada režima", kazao je.

Naveo je i još jedan element koji bi garantovao zakonitost postupka.

“Jedna od ideja koja bi mogla da bude sprovedena jeste da ceo proces nadziru i sudije pri Evropskom sudu za ljudska prava, jer i mi imamo naše sudije pri tom sudu. Cilj je da se na svaki mogući način omogući zakonitost postupka i da se spreči da oni koji nisu krivi - budu kažnjeni”, objasnio je Đurić.

Komisija bi, navodi dalje, mogla da ima matična sedišta u četiri najveća grada u Srbiji, a postojala bi odeljenja po okruzima. Dokazi bi, ističe, bili uzimani iz arhivske građe prethodnog sistema, što bi značilo da Komisija u praksi traži i dobija materijale iz tajnih dokumenata bezbednosnih službi.

“Nakon loših iskustava iz prošlosti, smatram da bi svaki sistem koji bi sproveo lustraciju morao da omogući dokazni postupak gde bi Komisija, kao zvanično telo, mogla da podnese prijavu protiv određenog službenika, ili bi to i sami građani mogli da urade. Ukoliko se ta, ja bih je nazvao predstavka (po ugledu na Evropski sud za ljudska prava) ne odbaci, ukoliko je potkrepljena dokazima, ušlo bi se u postupak. Osoba bi bila pozvana na saslušanje, skupljali bi se dokazi, osoba koja je pred komisijom za lustraciju bi iznosila kontradokaze, imali bi svedoke i uviđaje koje bi lustraciona komisija imala pravo da obavlja u odnosu na dokumente državnih organa”, istakao je sagovornik N1, dodajući da bi svako imao pravo na žalbu i da mu odluka bude obrazložena.

"Argument “nije uspelo 2003. godine" - nije dobar"

Sagovornik N1 smatra da treba preskočiti argumente “Imali smo zakon o lustraciji 2003. godine, pa ništa nije urađeno” jer, kako navodi, lustracija je specifičnost ne samo svake pojedinačne države, već i perioda u kome se živi, a da zakon iz 2003. treba da služi samo kao osnova iz koje se mogu izvući i dobre i loše pouke.

“Ako je tačno da studentski pokret aktivno razmišlja o lustraciji, sa pripremom zakonskog teksta bi trebalo krenuti što pre, jer je praksa pokazala, da bi postupak bio uspešan, potrebno je da se lustracija sprovede brzo nakon smene vlasti”, ističe Đurić, podsećajući da je nakon 5. oktobra bilo potrebno tri godine da se donese Zakon lustraciji, a tada je već došlo do promene društvene klime.

Zakon bi samim tim, dodaje on, trebalo da bude oročenog trajanja i da se primenjuje retroaktivno tj. unazad deset do 15 godina jer “aktuelnu vlast čine i prethodne garniture” jer je cilj da se “očiste” prethodne garniture koje su kršile ljudska prava. Pretpostavka našeg sagovornika je da će biti potrebno da se postupak vodi protiv 30.000 ljudi.

Primer lustracije u Istočnoj Nemačkoj

Nakon Drugog svetskog rata Nemačka je podeljena na istočni i zapadni deo. Istočni deo je kontrolisao Sovjetski savez koji je na ovoj teritoriji ubrzo stvorio komunistički sistem. Ključne pozicije na ovoj strani podeljene teritorije zauzeli su članovi Nemačke komunističke partije i Socijaldemokratske partije Nemačke pod vođstvom Voltera Ulbriha. Tokom 28 godina, svakodnevni život Nemaca je nadziran, a svaki oblik političke opozicije je iskorenjen u čemu je ključnu ulogu imalo Nemačko ministarstvo za državnu bezbednost ili - Štazi. Štazi je bila tajna služba za progon “političkih prestupnika”.

Mnogi su skoro svakodnevno pokušavali da “preskoče zid” i pređu u Zapadnu Nemačku. Represija je kulminirala, pa tako i nezadovoljstvo ljudi, što je dovelo do pada Berlinskog zida. Međutim, mnogi koji su činili zločine u ime režima i Štazija i dalje su činili državne strukture.

Tako se došlo na ideju o lustraciji - da se sa javne funkcije sklone svi oni koji su sarađivali sa Štazijem ili komunističkim režimom u Istočnoj Nemačkoj. Ljudi nisu bili automatski isključivani iz javnog života, već su pregledane njihove biografije i utvrđivano je da li su za “tešku” ili “blažu lustraciju” zavisno od njihovih kvalifikacija, poštovanju ljudskih prava i Ustava.

Iako su mišljenja o potrebi za lustracijom oprečna, jedno je jasno - nekada zaista jeste jedino sredstvo potpune demokratizacije društva, kada je sistem toliko dugo podvrgnut volji privatnih interesa. Nemačka je najbolji primer toga.

Lustracija je sprovedena i u drugim zemljama Istočne Evrope koje su bile pod uticajem komunističkog režima - Češke, Poljske, Estonije.

U Češkoj je početkom devedesetih godina donet Zakon o lustraciji, koji služio tome da spreči bivše pripadnike komunističke tajne policije i visoke funkcionere Komunističke partije da obavljaju javne funkcije, time je sprečen uticaj na administraciju i pravosuđe, čime je otvoren put ka demokratizaciji društva, a Češka je postala jedna od najrazvijenijih postkomunističkih država sa stabilnim institucijama, prenela je Nova.rs.

Država koja je najviše propatila pod sovjetskom autoritarnom vlašću svakako je Poljska. Proces lustracije bio je postepen u ovoj državi - danas imamo Poljsku koja je deo EU.