Šta kad poziv (u)pomoć niko ne čuje: Koliko su sistemi podrške dostupni kada nam "gori pod nogama"

Jedno takvo iskustvo podeljeno je na Fejsbuk grupi “Za Tebe #VAŽNOJE”. Naime, grupa ljudi podelila je objavu tražeći informaciju kako da pomognu poznaniku sa psihičkim problemima da dobrovoljno ode u kliniku Laza Lazarević, jer su zabrinuti da bi mogao da naudi sebi ili okolini. Na brojeve telefona klinike se, uprkos brojnim pokušajima, tvrde, niko nije javljao, kao ni na Nacionalnoj SOS liniji gde su, kada su izabrali opciju "samoubistva", dobili odgovor da su "svi operateri zauzeti".

"Prijatelj koji je, nažalost, ostao bez roditelja rano, od pre par godina ima dijagnozu šizofrenije i primetili smo da je prestao da pije lekove i svakim danom mu je sve lošije (prestao je da ide na posao i jede, provodi dane u mraku i neće da primi pomoć). Njegov rođak koji povremeno brine o njemu (i koji mu je do sada tri puta pomogao/ubedio da ode u kliniku Laza Lazarević je nažalost van zemlje narednih 10 dana), tako da smo uz razgovor sa njim odlučili da pokušamo da ga ubedimo da se prijavi ponovo. Međutim, kada smo pokušali da zovemo kliniku Laza Lazarević (sektor Beograd i sektor Padinska skela) niko se ne javlja i veza se prekine posle nekog zvona, okrenuli smo broj nacionalnog servisa za zaštitu mentalnog zdravlja koji je dostupan 24h, i niko se ne javlja ni na jednu opciju. Na kraju kada su izabrali opciju za samoubistvo čulo se "žao nam je svi operateri su zauzeti pokušajte kasnije i prekid veze", navodi se u objavi.

Na dnevnom nivou putemnacionalne SOS linije obavi se oko 20 razgovora, kažu za N1 u ovoj zdravstvenoj ustanovi. "Ukoliko je potrebno urgentno zbrinjavanje, kolege sa SOS linije daju osobi sve potrebne savete kako da se javi na pregled u Urgentnu psihijatrijsku službu", objašnjavaju.
Na pitanje šta raditi kada se niko ne javlja ili je u pitanju zauzeće linija, u situacijama koje ugrožavaju život pacijenta ili okoline, navode da je potrebno da član porodice pozove hitnu pomoć i policiju, koje će osobu dovesti na pregled i procenu u Prijemnu ambulantu njihove Urgentne psihijatrijske službe. U odnosu na procenu koja je stvar medicinske doktrine psihijatra, a u skladu sa Zakonom o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, pristupa se dobrovoljnoj ili prinudnoj hospitalizaciji, objašnjavaju u klinici Laza Lazarević.

Kažu da se ne beleži trend smanjenja ili povećanja broja poziva na ovoj liniji.

An Mari Alves Ćurčić idejni tvorac sajta i grupe “Za Tebe #VAŽNOJE”, kaže za N1 da iz njihovog iskustva, ljudi ne znaju kome da se obrate za pomoć.

"U stani-pani situacijama, kada vam 'gori pod nogama' nemamo dovoljno razvijene sisteme podrške. O mentalnom zdravlju govorilo se tokom pandemije korona virusa, nakon majskih događaja... Mi deklarativno imamo spremnost, odnosno rešenost nadležnih da se radi na jačanju sistema podrške. U stvarnosti malo šta je urađeno u međuvremenu po tom pitanju", ističe Ćurčić.

Odgovore poput "gde da potražim pomoć, šta da radim", ljudi traže na društvenim mrežama, navodi ona, uz ocenu da je upitno da li će dobiti adekvatan odgovor.

SOS linije - kontakt telefoni za pomoć su dobrodošli, ali trebalo bi da ih bude više, navodi podsećajući da je Beograd imao takvu liniju, ali je ukinuta.

"Na osnovu povremenih pritužbi korisnika zapitate se da li su osobe koje tamo rade dovoljno obučene, a činjenica da su linije nedostupne govori da sistem negde škripi. Strašno je da čujete da su operateri zauzeti u trenutku kada je situacija stani-pani", ističe ona.

SOS linija Srce - broj poziva raste iz godine u godinu

Jedna od SOS linija, koja radi u okviru centra Srce bavi se prevencijom samoubistva pune 33 godine i za sve to vreme, kako su nam rekli u toj nevladinoj organizaciji, broj poziva raste iz godine u godinu.

Za razliku od Nacionalne linije, radno vreme ove linije je od 14 do 23h svakog dana u godini. Tokom jedne godine obave 8.500-9.000 razgovora i to putem telefona, četa i mejla, što je u prosečno oko 22-24 razgovora u toku dana.

"Svi volonteri Centra Srce prolaze kroz veoma intenzivnu obuku i strog proces selekcije, imajući na umu da se opredeljuju za rad sa osobama u krizi i da u našem centru volontiraju osobe svih profesija. Prilikom odabira volontera, rukovodimo se prvenstveno vodi motivacijom kandidata, osobinama i crtama ličnosti, kao i rezultatima postignutim na svim nivoima obuke. Jedan od osnovnih postulata naših razgovora je da se ne bavimo savetodavnim niti psihoterapijskim radom, jer za to ni ne edukujemo volontere. Naš cilj je pružanje mogućnosti za otvoren, neosuđujući i prihvatajući razgovor i pružanje podrške. Svi razgovori su anonimni i poverljivi", ističu u Centru Srce.

Intervencija u smislu slanja hitne pomoći ili slične službe u slučajevima kada postoji neposredna opasnost da osoba sebi naudi ili počini samoubistvo je, kako objašnjavaju, moguća samo ako postoji saglasnost osobe da to urade i za to postoje posebni protokoli koji se takođe uče tokom obuke. Druga situacija koja iziskuje hitno delovanje je prijavljivanje krivičnog dela i tada postupamo u skladu sa Zakonom, odnosno narušavamo princip poverljivosti kada nam to Zakon nalaže, navode za portal N1 u  ovoj organizaciji.

"Za ove 33 godine koliko Srce postoji, nije postojao ni jedan dan da nismo radili. U nekim slučajevima se rad prilagođava situaciji - kao što je bilo tokom bombardovanja, korona virusa... i o tome se korisnici obaveštavaju putem medija i interneta. Situacija da se niko ne javlja na telefon se u našem slučaju može desiti ako postoje tehničke smetnje, ako se menja lokacija i slično", objašnjavaju.

Ono što im, kako istiiču, predstavlja problem je velika potreba stanovništa, a relativno mali broj volontera pa su telefonske linije često zauzete.

"Ovakva vrsta rada sigurno zahteva 24/7 princip rada, ali mi sa postojećim resursima nismo, na žalost, u mogućnosti da to obezbedimo, radimo onaj broj sati za koji možemo da garantujemo da će biti kvalitetno pokriveni", navode u ovoj organizaciji.

Sistemi podrške nedostupni većini građana

An Mari Ćurčić kao glavne probleme u sistemu podrške navodi nedostatak edukacije populacije i to što ne postoji jedinstveni registar pružalaca usluga.

Kako kaže, ogroman problem postoji na nivou psihosocijalne podrške u zajednici, na nivou primarne zdravstvene zaštite, ističući podatak da samo 123 psihologa radi u domovima zdravlja u Srbiji.

"To dovoljno govori koliko su ti sistemi podrške nedostupni većini građana Srbije", smatra naša sagovornica.

Ljudi se, kako kaže, zbog toga "silom prilika" okreću privatnoj praksi, ali je pitanje koliko njih to sebi može da priušti, što finansijski, a što zbog vremena, jer i tu postoje liste čekanja.

Imamo Program o zaštiti mentalnog zdravlja za period 2019-2026. Ali on nema Akcioni plan, odnosno istekao je 2022. drugim rečima - "mrtvo slovo na papiru", zaključuje ona.

Podsetila je da je jedan od prvih zdataka iz Programa bilo otvaranje 20 centara za mentalno zdravlje, a otvoren je jedan u Pančevu, kao i Centar za mlade u Beogradu. To, ističe, nije dovoljno.

Taj program je na terenu, u praksi, kako kaže Ćurčić, "spisak lepih želja koji nema ko da radi".