Stiču radno iskustvo i imaju svoj dinar: Mladi koji žive ispod granice siromaštva grade bolju budućnost

Vesti 21. feb 202407:00 6 komentara

Od ukupnog broja nezaposlenih u Srbiji, trećina ili oko 130.000 ljudi, spada u kategoriju teško zapošljivih. Socijalno preduzetništvo ima za cilj da im ponudi radna mesta, ali kod nas je još nerazvijeno i opstaje "na mišićima" društveno angažovanih organizacija i pojedinaca. Državna pomoć se najavljuje, a u praksi se malo šta čini.

Prilika da nauči zanat i radi potpuno je promenila život 20-godišnjeg Viktora Matića.

„Rekao bih preko 90 odsto, sve mi je bolje i bolje. Hvala Bogu, imam svoj stan, radim. Baš mi je super“, priča šanker i konobar Viktor Matić.

Uspeće i drugi ako su uporni, poručuje mladima koji slede njegov primer.

„Učio, trudio se i u međuvremenu sam počeo da radim, na neko vreme i škola i posao. Hvala Bogu, pomogli su mi da završim školu. Završio sam školu i ostao na ovom poslu kako bih sve više i više pomogao i drugoj deci“, dodao je.

Od otvaranja, oko sto prilika za mlade otvorio je Kafe bar 16 u Cetinjskoj.

„Pričamo o mladima koji su napunili 16 godina, po zakonu mogu da rade. Žive u jako teškim ekonomskim uslovima, najčešće u neformalnim naseljima u Beogradu, iz različitih objektivnih razloga nisu u mogućnosti da nastave školovanje, a potreban im je posao“, kaže Jasna Bratičević iz Kafea bar 16.

Obučavaju se, stiču radno iskustvo, zapošljavaju i imaju svoj dinar. Korak po korak, tako mladi koji žive ispod granice siromaštva i uslovljeni su na rad na ulici – grade bolju budućnost.

N1

„Imamo puno mladih koji su, nakon što su počeli da rade i istrajali u tome, uspeli su da iznajme i stan koji se ne nalazi u neformalnim naseljima. Dakle, čitava njihova perspektiva je promenjena“, dodaje Bratičević.

Ključ je u promeni perspektive za teško zapošljive grupe. Odgovor na taj problem daje socijalno preduzetništvo, jer njihove potrebe stavlja ispred profita.

U zakonu se definiše kao „obavljanje delatnosti od opšteg interesa, radi stvaranja novih i inovativnih mogućnosti za rešavanje društvenih problema, problema pojedinaca ili društveno osetljivih grupa i sprečavanja nastajanja i otklanjanja posledica socijalne isključenosti, jačanja društvene kohezije i rešavanja drugih problema u lokalnim zajednicama i društvu u celini“.

Uz organizaciju Liceulice ljudi iz marginalizovanih grupa počeli su sami da zarađuju. U kafiću „Zvuci srca“ kafu služe mladi sa smetnjama u razvoju. Iza modnog brenda „Women on the way“ stoje žene izbegle iz Ukrajine. Od recikliranih materijala žene starije od 45 godina u Ekobagu prave torbe. Primera je mnogo, a potrebe su još veće.

„Možete biti beskućnik, osoba sa invaliditetom, žena preko 45 godina, Romi, migranti… Sve te kategorije potpadaju pod interesovanje socijalnih preduzeća. To interesovanje može biti da se odlučim da ga zaposlim. Onda je pitanje tranzicijskog perioda, koliko ti ostaješ marginalizovan. To je najčešći prosek, dve godine su potrebne da ja tebe ojačam da bi izašao na otvoreno tržište“, navodi Dina Rakin iz Koalicije za solidarnu ekonomiju.

Iako je po novom zakonu registrovano tek 12 socijalnih preduzeća, nevladin sektor procenjuje da ih u Srbiji ukupno ima oko 500, najviše kao udruženja. Svi oni takmiče se na tržištu, još uvek, bez velikog oslonca na državu.

„Kada vam fokus nije profit, odnosno, vi taj profit ostvarujete kroz socijalno preduzeće, ali ga usmeravate u širi obuhvat korisničke grupe koja će da ima koristi od onoga što radite – finansijkse i poreske olakšice, subvencije od strane države bi znatno doprinele“, rekla je Jasna Bratičević.

Uz institucionalnu, bitna je i podrška građana preduzećima.

„Vrlo je teško ljudima izgraditi poverenje da ja ne želim da se bavim profitom, ne želim da zloupotrebljavam ljude. Želim im pomoći na način na koji radim. Nemamo mi to poverenje. Druga stvar, kod kupaca je vrlo teško objasniti, čak i da ne želiš, prvo da kupuješ lokalni proizvod i da možeš platiti taj proizvod koji je neminovno skuplji“, kaže Dina Rakin.

Predstoji još mnogo posla na razvoju socijalnog preduzetništva. Nakon decenija priprema Srbija je tek 2022. godine dobila zakon, a na Program razvoja se još čeka. Do kad? Na pitanja N1 nisu odgovorili iz Ministarstva za rad.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare