Stigma, stid i strah zbog osude sredine: Kakva su iskustva donora organa u Srbiji

U Srbiji su ove godine obavljene su 22 transplantacije. Ti podaci ukazuju na značaj donorstva za koji se i dalje vezuju predrasude. Nikola Stanimirović rekoa je da su na svom primeru osetili stignu i osudu okoline.

"U našem slučaju poziv za donorstvo nije došao eksterno već smo samoincijativno odlučili 2015. godine, kada se o donorstvu nije govorilo javno. To je bila prva donacija dobrovoljna van Beograda", rekao je Nikola u emisiji Dan uživo na N1.

Kako je ispričao, baka je stradala u saobraćajnoj nesreći, bila je zdrava i aktivna žena.

Kada su nam rekli da je nastala moždana smrt, imali smo "sreću u nesreći" da je jedna osoba iz našeg komšiluka koju poznajemo recipijent organa. U tom trenutku ste u šoku i ne razmišljate o mogućnostima, ali pošto smo imali primer iz okoline i svesni da je to mogućnost, pitali smo Klinički centar da li je to moguće na šta smo dobili pozitivan odgovor, ispričao je Nikola.

Stigma, strah, stid...

Prisećajući se reakcija okruženja, sagovornik N1 kaže da u najboljem slučaju može da kaže da je bila mešovita, a smatra da je to glavni problem i danas.

"Dosta je bila velika osuda sredine, neugodih pitanja i komentara", kazao je Nikola navodeći da u tome i vidi jedan od glavnih razloga zašto imamo mali broj porodica donora. "Jer čak i oni koji pristanu na taj najuzvišeniji čin koji spašava živote, se stide toga zbog potencijalne osude sredine" ističe.

Jedan od komentara je bio i da su za pare prodali organe, što je jako teško za porodicu koja je u žalosti.

Problem je, smatra u svesti, kulturi, na mnogo nivoa.

"Treba razgovarati o tome, sprovoditi kampanje, ali je potrebna i podrška institucija koje se bave moralom, pre svega Srpske pravoslavne crkve (SPC) na nivou javne podrške činu donorstva organa", smatra sagovornik N1.

Srbija već tri godine bez Zakona o presađivanju ljudskih organa

Direktorka Hemofarm fondacije, koja je pokretač kampanje "Najvažniji poziv u životu", Suzana Đorđević rekla je da kampanja traje od 2016. godine, a prema istraživanjima nakon osam godina, više od 80 odsto stanovništva prihvata ideju zaveštanja organa.

"Kada smo krenuli to nije bio tako", kazala je ona.

Podseća da je Srbija 2018. godine dobila Zakon o presađivanju ljudskih organa, ali je on oboren jer su pojedine odredbe proglašenje neuistavnim.

"Od tada, Srbija već tri godine nema zakon koji je ključan kako bi ljudi znali na šta sve imaju pravo i kakve su mogućnosti", ističe sagovornica N1.

Prema njenim rečima, kroz kamopanju koju rade pokazuje se da ima zainteresovanih.

"Prošlu godinu završili smo sa 32 trasplantacije, To je uspeh, svaki put kada se radi edukativna kapmpanja, kada razgovarate sa ljudima, kada im kažete da je 20 puta veća šansa da vam zatreba donor i organ nego da budete davalac organa. Ljudi to razumeju", naglašava Đorđević.

I ona smatra da je podrška SPC važna jer je Srbija konzervativna zemlja i crkvi kao instituciji se, najviše veruje.

"Hrvatska i Španija su broj donora povećale zahvaljujući istupima katoličke crkve. Većina religija se ne protoivi doniranju organa. Postoje ljudi u okviru crkve koji su za to, i ohrabrujem ih da javno govoe o tome i podrže život. U tom trenutku, kada ste moždano mrtvi, vaši organi vama više nisu potrebn. Ako organi mogu da se doniraju, mogu da spasu osam života", istakla je Đorđević.

Kakve su procedure

Đorđević kaže da bi, prema najavama resornog ministarstva, Srbija ove jeseni mogla da dobije novi zakon.

Procedura je takva, prema onome što znamo iz štampe je da osoba koja želi da postane donor, o tome obavesti porodicu, koja donosi odluku da li će ili ne ispoštovati tu želju.

"Uvodi se registar nedavalaca, i to je jedina izmena za koju znamo da je predviđena Predlogom zakona", objašnjava Đorđević a na pitanje šta ukoliko se nekop ne izjasni uopšte, kaže da se i u tom slučaju pita porodica.

Porodica je ta koja donosi krajnju odluku - saglasnosti ili nesaglasnosti.