Dve slike protesta koje će zapamtiti svi: Kad tuga i bol prerastu u bes...

Tuga i bol sada su prerasli u ljutnju i bes

Kako kaže, tokom protestne šetnje jedna gospođa ih je pitala da li imaju crveni karmin da oboji šaku što joj je dalo ideju da navuče rukavice i oboji ih u crveno.

"Ceo događaj je bio veoma spontan. Malo je reći da su ljudi bili potreseni i besni. Svrstala bih taj protest u jedan od najemotivnijih na kom sam prisustvovala. Naime, kordon policije je stajao ispred Republičkoj javnog tužilaštva gde je nastala jedna od tih fotografija. Moja potreba da priđem policiji i da stanem ispred njih je odgovor na njihovu reakciju na nas. Nisam mogla da podnesem njihove podrugljive poglede i osmehe", kaže Dunja i nastavlja:

"Moj prilazak policajcu ispred Vlade Republike Srbije je bila reakcija na to što se smejao ženi dok je plakala. Nakon toga je nastala fotografija njega sa spuštenom glavom".

Kako kaže, nije mogla ni da pretpostavi, niti je razmišljala o tome kakav će efekat prouzrokovati ta fotografija i koliko će je ljudi videti.

"Tuga i bol koja se osećala tokom prvog protesta sada su prerasli u ljutnju i bes, i sve dok ne prekinu da nas gaze na ulicama svakodnevno, emocije se neće ni menjati”, poručuje Dunja.

"Nemamo prostora za apolitičnost"

Govoreći o motivaciji, Dunja kaže da je odrasla uz roditelje koji su je naučili da uvek treba biti pravičan, da ćutanje nikad nije rešenje i da ukoliko "želim da promenim nešto u svom okruženju, moram da počnem od sebe".

"Vodeći se time, ceo život sam aktivni učesnik na svim protestima. U tome i leži cela motivacija za moj aktivizam tokom ovih studenskih protesta. Ja, kao jedna od njih, student u Beogradu, osećam dužnost da budem među svojim kolegama danas. Smatram da više nemamo prostora za apolitičnost i da se ova zemlja može dići iz letargije samo ujedinjenjem. Potrebno je vratiti nadu u bolje sutra i pokazati ljudima da sloga i jedinstvo i dalje postoji", naglašava Dunja.

Kako dodaje, nada se da je javnost do sada shvatila da među studentima ne postoji vođa.

"Demokratija je trenutno najbitniji adut među studentima, i drugačije ne bismo bili ovde gde i jesmo. Baš zbog toga što ne postoji vođa, mi studenti vam ni ne možemo reći kuda ćemo dalje, strpljivo čekamo dalje planove, aktivno učestvujemo na plenumima i dajemo sve što je u našoj moći da dođemo do našeg cilja. Do ispunjenja svih zahteva i do sistema u državi koji nama obećava sigurnost i funkcionalan život", zaključuje sagovornica portala N1.

Andrej Tanko: Znao sam da neću ustuknuti i udariti prvi

Nezaboravan je bio i susret studenta Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i M.M. koji se vulgarno i provokativno unosio u lice. Umesto nasilja, koga je ipak bilo, u pamćenju mnogih ostala je smirenost mladića koji je izdržao sve provokacije. U pitanju je Andrej Tanko koji se za portal N1  podseća na taj dan.

Uz izvinjenje da se ne seća "baš tačno satnice", navodi, da se seća kako je na početku "ženu sa psom" koja je kasnije vikala 'evo neka ti se ker pos..e'- zamolio da se pridruži masi umesto da stoji po strani, u slučaju da dođe do incidenata.

"Naime, ja sam na tom skupu bio redar i patrolirao sam u Ruzveltovoj ulici tokom 15 minuta tišine kada sam primetio da grupa od tridesetak ljudi stoji na trotoaru, odvojena od ostatka, koji su bili na ulici. Čuo sam žamor i prepiranje. U to vreme još nismo imali zelene markere, tako da su redari identifikovani samo po zelenim trakama oko ruke", kaže Andrej za N1.

Kaže da je naslutio da nešto nije u redu i požurio je da proveri situaciju, jer je dogovoreno da se niko ne odvaja iz mase, radi bezbednosti skupa.

"Na toj razdaljini nisam mogao da čujem šta se dešava, ali se sećam prvih reči "šta je, hoće neko da se bije, ha?!".To je momenat za koji je stvorena redarska radna grupa. Istupio sam u prvi red, okrenuo se ka grupici i rekao: "Kolege, molim vas da ne odgovarate na provokaciju". On mi je odgvorio "Kakva provokacija? Ovo je provokacija! Šta me gledaš tako brate? Ostalo je istorija".

"Prizor je bio skoro pa bezazlen"

Mirnoća i ignorisanje provokacija su nešto što mnogima blo upadljivo. Andrej kaže da se nije uplašio ali da je znao dve stvari.

"Neću ustuknuti i neću nikoga udariti prvi. Očekujući batinaše sa metalnim šipkama, mogu da kažem da je ovaj prizor bio skoro pa bezazlen. Hteo bih da se zahvalim kolegi, koji me je podsetio rečima "samo ćuti" kada je M.M. počeo da mi se približava. Njegove reči sam kanalisao u tim momentima", poručuju Andrej.

Govoreći o motivaciji Andrej citira koleginicu iz Niša, čiju kovanicu "kandidujem za reč godine - neizdrž"

Želeo sam budem u ovoj bici pa makar izgubio

"Verovao sam da se ništa ne može promeniti, ali sam želeo da budem u ovoj bici, makar ona bila unapred izgubljena. Neke izgubljene bitke vredi tući, da bi ste sutradan mogli da sebe pogledate u ogledalu. Hteo sam da budem na pravoj strani, makar ona bila "manjina".

Dalje, prema Andreju je reforma.

"Idemo do reformi koje stručnjaci, čitaj univerzitetski profesori, preporuče. Budućnost kojoj ze nadam je demokratska, gde se održavaju nedeljni plenumi na nivou mesne zajednice ili manje, gde se glasa javno a ne tajno, gde ne strahujemo jedni od drugih, i gde političke suparnike gledamo kao patriote sa kojima se ne slažemo umesto kao neprijatelje/izdajnike".