Ko bi se još setio kada se predsednik Srbije Aleksandar Vučić, tokom blokade Autokomande u januaru 2025. "nudio" studentima da odigra partiju šaha rekavši da zna da tamo ima velemajstora?

Par meseci kasnije, igrao je predsednik šah, ali na drugom mestu i na "drugoj blokadi", sa takozvanim studentima koji žele da uče, u Pionirskom parku.

Od početka studentske pobune, vlastima su isporučeni jasni zahtevi - objava celokupne dokumentacije koja se tiče rekonstruisanja železničke stanice u Novom Sadu, procesuranje osoba koje su fizički napale studente i profesore ispred FDU, odbacivanje prijava i obustavljanje procesa protiv uhapšenih i privedenih sudenata na protestima. Kasnije, zahtevi su prošireni, pa je tako, između ostalog, zatražena i istraga o soničnom uređaju koji je upotrebljen 15. marta tokom najmasovnijeg protesta u istoriji Srbije. Nakon toga, studenti su zatražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

Vlast je intezivno tvrdila da su svi zahtevi ispunjeni. Onda su otišli korak dalje, pa su na saboru u Beogradu – uspostavili svoje zahteve - da se studenti vrate na nastavu.

"Kopiranje studenata od strane režima bila je jedna komunikaciona taktika gde su sa jedne strane želeli da obesmisle i ublaže efekat velikih studentskih mobilizacija i protesta, a sa druge, da pokažu svojim glasačima da i oni sve to mogu. Srpska napredna stranka (SNS) je shvatila da studenti diktiraju političku dinamiku u zemlji i onda su želeli da postanu fokus te političke dinamike kopiranjem studentskih akcija", objašnjava za portal N1 politikolog Dejan Bursać.

Dok su studenti "marširali" širom Srbije, organizovali velike proteste u više gradova u kojima su obeležene mesečnice od pada nadstrešnice, tražeći odgovornost, građani su im priređivali dočeke, spemali hranu, obezbeđivali smeštaj.

Pratili su ih i dočekivali ratni veterani, bajkeri, traktoristi...

Emocije koje su probudili kod svih generacija nisu mogle da se sakriju. Vlast je i to pokušala da kopira.

Fotografije bake koja iznosi jabuku pred studente, pokušali su da "zamene" slikom deke koji "studentima koji žele da uče" donosi princes krofne iz supermarketa.

Pred veliki protest 15. marta, u Pionirskom parku montirani su i šatori, u koje su ušetali "studenti koji spremaju ispite", ograđeni metalnim ogradama, traktorima, članovima “Crvenih beretki”, a kasnije i osobama koje su osuđivane, čak i za ubistva, prebijanja, trgovinu drogom - i onima blisko povezanima sa ljudima iz podzemlja, o kojima je KRIK napravio bazu podataka.

Dok su se studenti sretali na Sretenje u Kragujevcu, pristalice vlasti sretale su se u Sremskoj Mitrovici. Dok je studentski pokret jačao, vlast je formirala svoj pokret - za narod i državu. Doneli su i aklamacijom dekalarciju koja je trebalo da spreči navodni separatizam u pokrajini.

"Deklaracija o Vojvodini služila je 24 sata, da pokrije studentski skup u Kragujevcu i niko je se više ne seća. Ništa od toga nije promišljena politika i strategija. Sve je služilo za gašenje požara", navodi politikolog.

Skupovi "Ne damo Srbiju", kao reakcija na studentsku, a kasnije i građansku pobunu, takođe je inspirisala vlasti. Pa su tako imali svoje veterane, bajkere, ali ono po čemu su bili autentični - na skupove su dolazili organizovano, autobusima.

Odlučule su pristalice vlasti i da prošetaju.

Pa je tako, pred 1. novembar 2025. godine, kada su studenti i građani pešačili na obeležavanje godišnjice pada nadstrešnice do Novog Sada, grupa Srba sa Kosova krenula u isti grad – samo sa drugom namerom – da podrže predsednika Srbije i iskažu protivljenje „blokadama i zaustavljanju Srbije“.

Nakon "veličanstvenog dočeka" kod Ćacilenda 5. novembra i emotivnog obraćanja Ane Brnabić - tim ljudima gubi se svaki trag u medijima.

"Šetači sa Kosova su poslužili svojoj kratkotrajnoj svrsi. Mogli ste da ih pratite na provladinim medijima po ceo dan, dok se nisu negde izgubili u Beogradu. Ništa od tih aktivnosti SNS-a nije imalo svoj ishod, iz toga se vidi da je sve bilo u kratke, marketinške svrhe", ocenjuje Bursać.

Inverzija političke situacije

Kako kaže, od momenta kada su studenti počeli da zahtevaju izbore, ulične akcije SNS-a dobile su novi nivo značenja, a to je da je SNS želela da pokaže da ima veliku podršku na ulicama i da nema potrebe za izborima.

Time je došlo, kako kaže, do jedne paradoksalne situacije.

"SNS godinama priča da politiku ne možete da vodite na ulicama, već na izborima. Odjednom se SNS nalazi na ulicama, a studenti pozivaju da se politika vrati u institucije kroz zahtev za vanredne parlamentarne izbore. Dobili smo potpunu inverziju političke situacije u državi", navodi politikolog.

Lokalni izbori i "kopiranje" lista

Izbore koje vlast ne može da izbegne su redovni lokalni. I tu je došlo do kopiranja, pa su tako u određenim opštinama formirane fantomske studentske liste.

"Poenta SNS je što oni ne smeju da izgube ni jedno izborno takmičenje. Oni u stvari brane čitav koncept tog režima, čak i na lokalnim izborima. Na lokalnim izborima ne kandiduju lokalne kandidate i lokalnu politiku, već Aleksandra Vučića. I gde god oni izgube, to u stvari predstavlja poraz Vučića", objašnjava.

Sa druge strane, kada je reč o političkom komuniciranju od strane studenata, navodi da bi ono moralo da se u potpunosti okrene ka izbornoj areni.

"Komunikacija mora da se okrene ka jednoj široj izbornoj strategiji. Kada procene da je momenat, treba da ističu kandidate i razmišljaju o tome ko su one grupe građana koje će biti ključne i kritične da se režim pobedi", dodaje.

Fantomske liste, zaključuje, za cilj imaju dve stvari - da odvuku mali broj glasača, ali i da odvlače pažnju i onda se opozicione liste ne bave glasačima i SNS-om, nego listom koja služi da im odvlači pažnju i resurse.