Veliki koncerti vraćaju se u Beograd: Imamo li mi publiku, ali i novac za tu zabavu

Leto, 2007. godine. 14. jul. Najveća gužva na beogradskom Ušću još od onog Slobinog mitinga 1988. Mrak. Na gigantskom ekranu u središtu bine velike poput kakve tvrđave, kreće uvodna animacija. Buka koju proizvodi 60.000 glasova postaje sve veća, a zatim je "seče" dobro poznati gitarski rif pesme "Start Me Up", i sledi eksplozija oduševljenja.

Da, to su stvarno oni: Kit Ričards u smaragdno zelenoj košulji i prugastom sakou, šeretski se osmehuje dok "okida" žice na svojoj gitari, društvo mu pravi raspoloženi Roni Vud, a između njih na pozornicu istrčava Mik Džeger u crvenom sakou, njišući kukovima i poskakujući kao dečkić u parkiću, dok uvek diskretni Čarli Vots daje ritam najvećem koncertnom spektaklu koji je Beograd ikada video.

Dugo se "kotrljajuće kamenje" kotrljalo oko Beograda, 1976. bili su u Zagrebu, kao i 1998. kada se po gradu "šuškalo" da bi mogli da svrate i do nas.

"Osmog januara 1998. Stonsi pošalju ponudu da će svirati 8. septembra na Hipodromu. Za 1. maj dođe njihova ekipa u Beograd, na Hipodrom. Odredi garderobu za Džegera, Ričardsa i ostale, odrede gde stoji bina. Završimo na ručku kod 'Pastuva'. Beobanka je trebalo da bude pokrovitelj. Međutim počinje da se zakuvava politička situacija na Kosovu. Tako da su mi Stonsi neostvarena želja", ispričao je u intervjuu "Nedeljniku" Đorđe Milutinović, nekadašnji direktor "Beogradske arene" i koncenrtne agencije "Sava centra".

Devet godina kasnije, Rolingstonsi su "zapljunuli" livadu pokraj koje se Sava uliva u Dunav, i simbolično je "pročistili" od onih duhova koji su onemogućili njijov raniji dolazak. A, dolazak Stonsa u vaš grad je ono što je za fudbal plasman u Ligu šampiona, ono što je za politiku ulazak u Evropsku uniju. Najviši rang! Nije da se veliki koncerti nisu pre Stonsa vratili u Srbiju. Samo 18 dana ranije su Red Hot Chili Peppers, na vrhunci slave, svirali u Inđiji, ali onog trenutka kada je najveći rok bend svih vremena kročio u naš glavni grad, činilo se da više ništa nije moguće.

Rolingstonsi su, uostalom, inaugurisali Ušće kao lokaciju najvećih beogradskih koncerata i utabali stazu kojom će za njima na isto mesto došetati The Police, Madona, Metallica, Depcehe Mode i konačno Robi Vilijams. Tog kišnog 17. juna 2015, nakon što je nestašni dečko iz Engleske otpevao svoj najveći hit "Angels" i oprostio se od beogradske publike, zavesa na Ušću je pala. Tek nedavno su, pomalo iznenada, u nešto više od deset dana na Ušću najavljena tri velika koncerta - Rammstein 24. maja i 25. maja 2024, te Ed Širan 17. avgusta 2024.

Dragan Ambrozić, muzicki kritičar i odgovorni urednik Doma omladine Beograda, za N1 kaže da razlog ove, gotovo jednodecenijske pauze, možda leži upravo u neuspehu Robija Vilijamsa da proda dovoljno karata za svoj beogradski koncert.

"Bez šale, mislim da je to bio neuspeh koji je za neko vreme smanjio mogućnost dolaska većih grupa u Srbiju – jednostavno se u to doba nismo dokazali kao tržište. Naši ljudi nisu mogli da kupuju karte po evropskim cenama, i to je dovelo do oseke velikih koncerata. Umetnula se i trogodišnja pandemija. Nema tu zle namere - nego mi ni sad nismo na tom nivou platežne moći, da bi mogli da isplatimo one stvarno najveće koncerte, mada umemo da ih organizujemo. Na evropskom tržištu vrlo je jasno ko šta može da priušti", objašnjava Ambrozić.

Zlatko Crnogorac koji je učestvovao u organizaciji nekih od najvećih koncerata na ovim prostorima, između ostalih i Rolingstonsa u Beogradu i Budvi, za N1 kaže da se čitav region, ne samo Srbija, zapravo nije oporavio od svetske ekonomske krize 2008/09.
"Kada je zapravo poslednji veliki koncert bio dvostruki U2 u Zagrebu (čiji sam bio izvršni producent), na Maksimiru, sa skoro 80.000 posetilaca u zbiru i cenom sedenja od 80 evra, koliko zapravo danas iznosi i karta za Ramstein", podseća Crnogorac.

Kao drugi razlog navodi to što Beograd nema prijemčiv prostor za velike stadionske turneje koje podrazumevaju i logistički pristup i tribine.

"Renta stolice na montažnoj platformi je oko 25 evra, i ona kao takva jede preveliki zalogaj zarade organizatora. Stadioni Zvezde i Partizana nemaju kamionski pristup", ukazuje Crnogorac.

Treći razlog je, nastavlja Crnogorac, to što ovde ne postoji marketinško tržište, "kako za Aleksandru Prijović tako ni za Tejlor Svift", da npr. jedan sponzor pokrije, odnosno dotira koncerte i u Beogradu i u Zagrebu.

"Pivare ili Koka-kola su nekad bili neizostavni pokrovitelji, danas im je prijemčiviji digitalni marketing. Od poslednjeg Robija Vilijamsa bolji primer je Madona, koja ni ne bi održala koncert da grad Beograd tada nije inekcijom pomogao EXIT kao organizatora da pokrije debalns", podseća Crnogorac.

Ono što, prema rečima Dragana Ambrozića, jeste komparativna prednost Beograda je kvalitetna publika, koja "ima pop-muzičku kulturu, kakve nema u mnogim drugim sredinama".

"Nije nas napustila radoznalost, niti potreba da vidimo i čujemo uzbudljive nove umetnike. Naročito mladi ljudi žele da dožive nešto lepo u ovom životu i u svom gradu. Najbolji dokaz da interes za savremene muzičke zvezde i dalje postoji, jeste činjenica da se karte za koncert grupe Rammstein prodaju odlično. Još uvek smo živi kao sredina", ističe Ambrozić.

Prodaj kola da bi išao na Tejlor Svift

I, istina je, ulaznice za fan-pit (mesta najbliža bini) za prvi koncert Rammsteina na Ušću planule su za samo dva sata. Interesovanje za jedini nastup nemačkog benda u ovom regionu je, naime, bilo toliko veliko da je ekspresno zakazan još jedan koncert.  No, ne može se ne primetiti da su ulaznice za prethodni nastup čuvenog nemačkog benda, 2013. godine u Areni, stajale između 3.500 i 5.900 dinara, odnosno približno 30 do 53 evra po tadašnjem kursu, dok je za koncert idućeg maja neophodno izdvojiti 8.900 dinara (76 evra) za najjeftinije mesto u parteru, koliko košta i najpristupačnija ulaznica za koncert Eda Širana.

"Sve što je u međuvremenu postalo masovna industrija, ne samo zabava već i turizam je nominalno devalvirao, odnosno poskupelo, samo što su u svetu cenu karte ili hotela, pratila i lična primanja, a mi smo za time nepovratno zaostali. Drugo usled ogromne tražnje, a jednakih troškova, Live Nation kao glavni koncertni promoter nema više razloga da vrši pozitivnu diskriminaciju različitih tržista kao nekad, štaviše oligopolom sa Ticketmasterom kao delom istog koncerna, vrši se algoritamska agregacija tražnje karata, koja dodatno bustuje konačni iznos", ističe Zatko Crnogorac.

Dragan Ambrozić podseća da je jedan broj velikih stranih nastupa koje smo nekad imali priliku da gledamo bio posredno subvencionisan. "Rekao bih - opravdano za to vreme, da bi se pokrenulo tržište."

"Cena karte za koncert Rammsteina koju pominjete zapravo jeste realna cena. Nema takvih velikih produkcija bez ulaznica koje kreću od 50 evra i idu naviše. Mislim da će naša publika uvek prištedeti da vidi imena koja joj zaista znače, samo da dođu…", poručuje Ambrozić.
I možda 76 evra, odnosno ugrubo desetina prosečne srpske plate prema zvaničnoj statistici, zvuči skupo za ovdašnje džepove, ali na mapi evropske turneje Rammsteina, to je ubedljivo najniža cena za mesto u parteru. Druga najjeftinija destinacija je Prag, gde karta za parter staje 80 evra, dok u ostalim gradovima ide iznad 90 evra, pa do 126 evra u Kopenhagenu ili 128,8 evra u Klagenfurtu. Cene ulaznica za sve koncerte na evropskoj turneji Eda Širana još nisu objavljene, ali nema sumnje da će beogradske opet biti među najjeftinijima.

Koliko su zapravo koncerti postali skupa zabava možda najbolje pokazuje primer pop zvezde Tejlor Svift. Iako su zvanične cene ulaznica na njenoj američkoj "Eras" turneji bile od 50 do 450 dolara, one su u preprodaji dostizale astronomske cifre, do čak 11.000 dolara po karti, što je iznos za koji možete kupiti pristojan automobil.

Nije da svi muzičari zadovoljno trljaju ruke zbog takve "hiperinflacije". Frontmen benda The Cure Robert Smit je primera radi, javno ušao u klinč sa Ticketmasterom zbog cena ulaznica na američkoj turneji tog benda, što je rezultiralo dogovorom da se svima koji su kupili najjeftinije ulaznice refundira po 10 dolara, a svim ostalim kupcima karata po pet.

Imajući u vidu da je, primera radi, koncertni film sa poslednje turneje Tejlor Svift bio bioskopski hit u SAD, gde je dosad zaradio više od 130 miliona dolara, postavlja se pitanje postaju li koncerti zabava za imućne, dok će ih oni sa "jeftinijim kartama" gledati u bioskopu ili strimovati na svom TV-u.

"Odgovor je ne", izričit je Zlazko Crnogorac. "Jer bolji primer od (Roberta) Smita je bio (Brus) Springstin kao nekadašnji pevač radničke klase 'rust belta', a za astronomske iznose ulaznica nije prozborio ni reč. Koncertni biznis je kao fenomen nova ekonomija koja pokazuje vitalnost jer se novac troši i na tzv. merčendajz, hotele, železnicu, hranu, pa što bi onda Live Nation i Ticketmaster degradirali zaradu i cene. Štavise striming ili filmski follow up će biti za one, što se kaže, sa jeftinijim ulaznicama koji su imali novca ali ne i sreće da kupe koncertne karte", objašnjava on.

Razlog zašto atraktivnim izvođačima cena rapidno raste, Dragan Ambrozić vidi u tome što ponuda nije tako velika kao što je potražnja, koja je prema njegovim rečima, eksplodirala. Muzičkih festivala, kako kaže, danas ima više nego ikad širom sveta, a nema toliko bendova koji pouzdano prodaju karte.

"Od kad se u to sistematski uključila i turistička privreda, koja je iznova otkrila da prateći sadržaji kao što su koncerti, predstavljaju najefektniji način da se obogati iskustvo boravka na nekoj lokaciji – broj događaja je zastrašujuće porastao, njihovi budžeti takođe, te su i cene umetnika drastično skočile", ukazuje Ambrozić.

Podseća i na činjenicu da muzičari sve manje zarađuju od snimljene muzike, zahvaljujući striming servisima od kojih, kako kaže, trenutno dobijaju samo simbolične nadoknade.

"Jasno je zašto su im koncerti glavni izvor prihoda. Da bi preživeli - i oni sami traže veće honorare za nastupe. To nas sve vodi u smeru kog ste opisali: visoko-kvalitetni nastupi uživo će postajati sve skuplji, pa i nedostupni za običnu publiku. Videti živog čoveka kako izvodi muziku svojim prstima ili glasom, postaće umeće koje se plaća zlatom", uveren je Ambrozić.

Mogu li strane zvezde kao Čola, Prija, Džiboni i Merlin?

Kada se sve sabere, kakva je budućnost beogradske koncertne scene? Da li su najavljeni koncerti Rammsteina i Eda Širana najava boljih dana, ili jednokratni "incidenti" koji će progutati ionako skromnu ponudu?

"Da se ne lažemo, Rammstein u Beogradu je isključivo kapric Sky musica kao provajdera koji je objedinio rental opreme i platformemu za prodaju karata, jedini ima snažnu podršku države što kao suvlasnik Exita, Beer festa, što kao eksluzivni tehnički podizvođač raznih drugih manifestacija i koncertata, uključujući i postojeće u Areni o kojima se ovih dana govori, pa opet ni on sam nije populistički snižavao cenu karte nego je stavio verovatno najnižu moguću", kaže Zlatko Crnogorac.
Podseća da Beograd i region imaju vernu hevi metal publiku, što Rammstein žanrovski ipak jeste, te da je maltene jedini inostrani koncert prošle godine bio Iron Maiden u Areni.

"Međutim mi više nemamo platežnu publiku formatiranu na rokenrol i pop muziku. Nisam siguran da bi danas ni Bijonse prošla kao nekad, nekamoli Rolingstonsi. Naše i regionalno tržište u ovom trenutku apsorbuje četiri zvezde: Zdravko Čolić, Dino Merlin, Džiboni i Aleksandra Prijović, i donekle Saša Matić i Aco Pejović. Trep postoji isključivo kao besplatan sadržaj na Jutjubu i TikToku, ali se i stidljivo regeneriše izvorni folk kakav je nekad bio Južni vetar što se očitava u jednakom uspehu Dragane Mirković. Kada bi neko ponovo pokrenuo Poselo na Kalemegdanu, imao bi veći uspeh nego bilo šta drugo", ocenjuje Crnogorac.

Rokenrol potencijal Beograda je, kako navodi Crnogorac, Buč Kesidi na Tašmajdanu, i podseća da su mnogo etabliraniji domaći bendovi sebe sveli na Botaničku baštu.

"Generacija iks ili milenijalci koji bi nekad možda i poželeli da vide npr. Coldplay, danas više ne postoje kao činjenica. Jedina verna i platežna publika različitih generacija je ona od KK Partizan", smatra Crnogorac.

U Srbiji i regionu ćemo prema njegovim rečima, "beskrajno moći da se vozimo na tradicionalnim zicerima kao što je The Prodigy, pa i pomenuti The Cure." "Već Depeche Mode u Zagrebu je i za mene bio iznenađenje kako se desio", kaže Crnogorac.

Festivali su i dalje naš prozor u svet

No, nije za džabe The Prodigy postao zicer u Srbiji. Jedni su od retkih koji su devedesetih probili izolacijski zid i 1995. održali koncert u rasprodatoj beogradskoj hali "Pionir". Koncert koji je postao urbani mit, koncert na kom gotovo svako ko je tada živeo u Beogradu tvrdi da je bio, i koncert koji je poput defibrilatora trgnuo usnulu scenu i održao je u životu do "otvaranja" zemlje posle 5. oktobra. Stoga i ne čudi što je Dragan Ambrozić, čovek koji je zaslužan za susret momaka iz Eseksa sa beogradskom publikom, nešto veći optimista.

Skreće pažnju na rastuću festivalsku scenu, posebno na novosadski EXIT - gde je upravo i The Prodigy rado viđen gost - koji je "sa svojih 25 bina, na fantastičnoj lokaciji i uz ravnopravno tretiranje svih žanrova, izrastao u autentičnu kulturnu raskoš u evropskim okvirima."

"I najvažnije od svega – ne prave ga stranci, nego mi, svojom pameću."

Ako želimo da vidimo nešto sasvim novo u muzici, shvatimo i doživimo šta se dešava u svetu, ističe Ambrozić, festivali su očigledno jedini način.

"Jedino oni pružaju koncentraciju resursa neophodnu da se dovedu značajna imena - pa i ona koja nemaju toliko puno publike kod nas, ali se 'šlepuju' uz izvođače što prodaju mnogo karata. Zato broj premijernih nastupa koje je ponudio EXIT našem tržištu, prelazi hiljadu. Slična situacija je i sa Beogradskim džez festivalom – pričamo o oko 300 koncerata savremenih džez umetnika koji su prvi put došli u našu zemlju, od obnavljanja ove manifestacije 2005. (39. izdanje je u toku i traje do 29. oktobra). Dragoceni su i svi drugi festivali koji pokušavaju isto, bili oni veliki i mali. Festivali su, i dalje, naš prozor u svet", ističe on.

Ambrozić podseća i da su manji klupski prostori uvek donosili veću fleksibilnost i mogućnost eksperimentisanja.

"Kad god možemo, pokušavamo da u DOB dovedemo imena koja postavljaju neke nove standarde u muzici i predstavimo ih široj publici. To se odnosi jednako na naše, regionalne i međunarodne izvođače", navodi on.

Rusi doneli svežu energiju

Odnedavno su na našem tržištu i novi igrači - promoteri iz Rusije koji su svoje poslavanje preselili u Beograd nakon početka invazija na Ukrajinu, a koji su, prema rečima Ambrozića, doneli svežu energiju, i pokušavaju da predstave zaista kvalitetne grupe iz celog sveta.

"Samo u poslednje dva meseca, zahvaljujući njima smo imali priliku da u DOB-u vidimo Murder Capital, She Wants Revenge, ceo Changeover festival sa nekoliko desetina internacionalnih underground izvođača, i uskoro prestižan engleski bend nove generacije: Enter Shikari. Veoma kul program po bilo kojim merilima. Doduše, i naši organizatori rade i dalje solidno – salu Amerikana su nedavno napunili Villagers of Ioannina City iz Grčke, a u novembru nam dolaze tako proverena legendarna alternativna američka imena, kao što su The Swans i Giant Sand (ove poslednje dovodi sam DOB)", navodi Ambrozić.

Kaže da vidi samo korist za ovdašnju publiku u činjenici da na istoj teritoriji imamo dva tržišta koja polako počinju da se mešaju i dopunjavaju.

"Dovođenje značajnih međunarodnih bendova najbolji je način za to. Uostalom, sledeći nastup velike svetske zvezde kod nas - Eda Širana u Beogradu – organizovan je od strane ruske koncertne organizacije", ukazuje on.