Treća vlada Ane Brnabić biće sedamnaesta po redu od obnavljanja višestranačja u Srbiji 1990. godine, a redakcija portala N1 pripremila je detaljan pregled svih prethodnih vlada, koji objavljujemo u tri nastavka. Kroz osvrt na okolnosti u kojima su vlade formirane, ali i smenjivane, podsetićemo vas na to ko je sve činio izvršnu vlast u Srbiji u prethodne 32 godine.
Rezultati prvih parlamentarnih izbora održanih 9. i 23. decembra 1990. godine nisu realno odslikavali volju birača, jer je zahvaljujući većinskom izbornom sistemu, koji favorizuje velike stranke, Socijalistička partija Srbije osvojila čak 194 mandata, odnosno 77,6 odsto, iako je dobila tek 46,1 odsto glasova birača. Srpski pokret obnove dobio je skoro 16 odsto glasova, ali tek 19 poslaničkih mandata (7,6 odsto), dok je 7,5 odsto glasova Demokratske stranke pretočeno u svega sedam poslaničkih mesta (2,8 odsto).
Prva vlada nakon obnavljanja višestranačja u Srbiji izabrana je 11. februara 1991. godine, a na njenom čelu našao se član Socijalističke partije Srbije Dragutin Zelenović, redovni profesor na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu i dopisni član SANU, koji je u periodu od 1987. do 1989. obavljao i dužnost rektora Univerziteta u Novom Sadu.
Broj poslaničkih mesta koje su na prvim parlamentarnim izborima osvojili socijalisti (194) ostaće do danas zabeležen kao apsolutni rekord po broju mandata koji je pripao jednoj političkoj partiji u Srbiji. Stoga ne čudi podatak da je prva vlada bila jednopartijska – činili su je isključivo članovi SPS, uz nekoliko, barem formalno, nestranačkih ličnosti.
Povezane vesti:
Zelenovićeva vlada izglasana je 50 dana nakon drugog kruga izbora, a brojala je dvadeset ministarstava. Imala je četiri potpredsednika, od kojih su dvojica ujedno bili i ministri, a premijer je privremeno vodio i resor nauke i tehnologije.
Među ministrima u toj vladi bila je samo jedna žena, Branka Ješić, koja je rukovodila Ministarstvom za rad i socijalnu politiku. Prvi ministar omladine i sporta bio je Goran Trivan, koji se 26 godina kasnije ponovo našao u vladi i to kao ministar za zaštitu životne sredine u prvom kabinetu Ane Brnabić.
Najkraći staž u Zelenovićevoj vladi imao je ministar policije Radmilo Bogdanović, koji je na toj funkciji proveo svega 108 dana. Njegova smena zatražena je nakon opozicionih demonstracija 9. marta 1991. u kojima je poginulo dvoje ljudi, a ostavku je podneo tek dva i po meseca kasnije.
Poslednjeg dana jula vlada je rekonstruisana. Za petog potpredsednika vlade izabran je Budimir Košutić, formirano je Ministarstvo informisanja, a do personalnih promena došlo je u resorima spoljnih poslova, prosvete, kao i sporta i omladine, na čijem čelu se našao proslavljeni košarkaš Dragan Kićanović.
Rekonstrukcija vlade nije doprinela njenoj stabilnosti, neslaganje između premijera i partijskog rukovodstva poprimalo je sve dublje razmere, pa je Dragutin Zelenović podneo ostavku na funkciju na kojoj je proveo svega 315 dana.
I drugu po redu vladu izabrao je isti saziv parlamenta. Premijersku palicu preuzeo je takođe socijalista Radoman Božović, koji je na tu funkciju došao 23. decembra 1991. godine i to sa pozicije predsednika vojvođanske vlade.
Iako je uživala podršku iste skupštinske većine, nova vlada je pretrpela velike izmene u odnosu na prethodnu, pa je u njenom sastavu ostalo svega četvoro ministara iz prve postave Zelenovićevog kabineta i još šestoro koji su u vladu ušli nakon julske rekonstrukcije.
I u Božovićevoj vladi bilo je pet potpredsednika, od kojih je samo jedan član prethodne vlade zadržao tu funkciju, dok je broj ministarstava povećan na dvadeset dva. Prosečna starost članova vlade bila je 41 godinu, a broj žena u njoj bio je udvostručen u odnosu na prethodnu vladu – sa jedne na dve.
Ni vlada Radomana Božovića nije bila dugog veka, jer su već na jesen 1992. godine bili raspisani prvi prevremeni izbori u višestranačkoj istoriji Srbije, koji su doveli do formiranja prve manjinske vlade.
Na izborima održanim 20. decembra 1992. godine Socijalistička partija Srbije osvojila je 101 poslanički mandat, pa je socijalistima većinu za sastavljanje nove vlade obezbedila Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja, koja je u drugom sazivu republičkog parlamenta imala 73 poslanika.
Za premijera je 10. februara 1993. izabran socijalista Nikola Šainović, zahvaljujući manjinskoj podršci Šešeljevih radikala. Šainović je tako za manje od dve godine prešao put od ministra rudarstva i energetike, preko potpredsednika vlade, do premijera.
Broj ministarstava u Šainovićevoj vladi ostao je nepromenjen – 22, a resore je zadužilo čak 14 ministara iz prethodne vlade. Među novim ministrima našao se i nekadašnji košarkaš Crvene zvezde i tada aktuelni funkcioner fudbalske sekcije tog sportskog društva Vladimir Cvetković, koji je na čelu resora za sport i omladinu zamenio svog kolegu iz crno-belog tabora, Dragana Kićanovića.
Jedina srpska vlada u kojoj nije bila nijedna žena
Vlada na čijem je čelu bio Nikola Šainović imala je ukupno 26 članova, od kojih četiri potpredsednika, a ostaće upamćena i po tome što među ministrima nije bila ni jedna jedina žena.
U leto 1993. godine došlo je do razlaza između socijalista i radikala, kao posledica promene politike partije Slobodana Miloševića prema Srbima u ratom zahvaćenoj Bosni i Hercegovini. Srpska radikalna stranka uskratila je potom podršku manjinskoj vladi i zatražila glasanje o njenom poverenju, pa je Milošević 20. oktobra 1993. raspustio parlament i raspisao nove vanredne izbore za 19. decembar.
Treći po redu parlamentarni izbori u višestranačkoj Srbiji održani su 19. decembra 1993. godine, svega 364 dana nakon prethodnog izlaska na birališta. Okolnosti u kojima se odvijala izborna kampanja bile su izuzetno teške za građane Srbije, jer je 1993. bila godina najveće ekonomske krize, rekordne hiperinflacije, masovnog siromašenja stanovništva, ratnog okruženja i međunarodne izolacije.
Socijalistička partija Srbije osvojila je 123 mandata, što joj je ponovo bilo nedovoljno za samostalno formiranje vlade. Zbog zategnutog odnosa sa radikalima, Milošević je bio primoran da podršku za formiranje parlamentarne većine potraži u redovima ostatka opozicije, a koalicionog partnera pronašao je u Novoj demokratiji, koja je bila na listi DEPOS-a, čiji je stožer bio Srpski pokret obnove.
Stranka Dušana Mihajlovića prihvatila je ponudu SPS da u novoj vladi učestvuje sa dva potpredsednička i dva ministarska mesta, pa je formirana ”tanka” većina od 128 poslanika. Za predsednika vlade, prve od 1990. godine koju su činili predstavnici različitih stranaka, izabran je socijalista Mirko Marjanović, čiji je premijerski mandat počeo da teče 18. marta 1994. godine.
Zanimljivo je i da poslanici Demokratske stranke nisu glasali protiv vlade, smatrajući da „svakome treba dati šansu“. Funkcije u Marjanovićevoj vladi dobili su i članovi DS Slobodan Radulović i Radoje Đukić, koje su zbog samovoljne odluke da uđu u vladu demokrate ubrzo isključile iz članstva.
Premijeri se menjaju, ministri vera i policije ostaju
U trenutku izbora Marjanovićeva vlada imala je 29 članova – predsednika, petoricu potpredsednika i 23 ministra, od kojih četiri bez portfelja. Svega šest ministara „nasleđeno“ je iz prethodne vlade, a jedan od njih je Dragan Dragojlović, kojem je to bio četvrti uzastopni mandat na funkciji ministra vera. Njemu uz rame bio je ministar policije Zoran Sokolović, koji se na toj poziciji nalazio još od jula 1991. godine, takođe u četiri različite vlade.
Do prve rekonstrukcije Marjanovićeve vlade prošle su skoro dve i po godine, a povod je bilo razdvajanje Ministarstva trgovine i turizma na dva resora. Druga rekonstrukcija bila je znatno obimnija, a do nje je došlo u februaru 1997. godine, u jeku višemesečnih građanskih i studentskih protesta koji su izbili nakon izborne krađe na lokalnim izborima.
Ukinuto je Ministarstvo za privatno preduzetnistvo, a formirana ministarstva za ekonomsku i svojinsku transformaciju, za lokalnu samoupravu i za brigu o porodici. Dužnosti su razrešeni potpredsednik Slobodan Babić i još šestoro ministara, a vlada je dobila dvanaest novih članova, među kojima je bio i biznismen Milan Beko, inače kum tadašnjeg lidera demokrata Zorana Đinđića.
Vlada Mirka Marjanovića postavila je rekord po brojnosti koji još nije dostignut, ali je bila i prva koja je „izgurala“ četvorogodišnji mandat.
Tek četvrti parlamentarni izbori od uvođenja višestranačja u Srbiji održani su u redovnom terminu, a izbore je bojkotovalo dvanaest opozicionih partija predvođenih Demokratskom strankom, izražavajući nezadovoljstvo izbornim uslovima.
Koalicija okupljena oko Socijalističke partije Srbije ponovo je pobedila na izborima, ali su osvojili nedovoljnih 110 poslaničkih mesta, pa je su ključevi nove vlade bili u rukama Srpske radikalne stranke (82 mandata) i Srpskog pokreta obnove (45).
Matematički, vladu su mogli da sastave i kumovi Vojislav Šešelj i Vuk Drašković, jer su zajedno imali 127 od ukupno 250 poslanika. Ipak, razlike između dvojice lidera bile su nepremostive, a vlada nije bila formirana ni šest meseci nakon izbora.
Do izbora nove vlade došlo je tako što su Šešeljevi radikali i Miloševićevi socijalisti zakopali ratne sekire i obnovili staro savezništvo. Sve je bilo finalizovano 24. marta 1998. godine, kada je izglasana takozvana Vlada narodnog jedinstva, a za premijera ponovo izabran Mirko Marjanović. Njegov drugi kabinet brojao je rekordnih 36 članova – pet potpredsednika, 23 resorna ministra i sedam ministara bez portfelja.
U vladu je prvi put od osnivanja ušla i Srpska radikalna stranka, koja je imala 15 predstavnika, koliko i Socijalistička partija Srbije, Jugoslovenska levica imala je pet članova, a u republičkoj izvršnoj vlasti našlo se mesto i za jednu tada nestranačku ličnost – Bogoljuba Karića.
Potpredsedničke funkcije zadužili su šef radikala Vojislav Šešelj i njegov zamenik Tomislav Nikolić, dok je na poziciju ministra za informacije došao Aleksandar Vučić, koji je do tada obavljao funkciju direktora sportsko-poslovnog i službenog centra ”Pinki” u Zemunu. Gotovo da nije bilo iole poznatijeg funkcionera SRS kojeg je zaobišlo neko ministarsko mesto, pa su se u drugoj vladi Mirka Marjanovića našli i Dragan Todorović, Jorgovanka Tabaković, Zoran Krasić, Gordana Pop Lazić, Milorad Mirčić, Zoran Krasić, Maja Gojković, Paja Momčilov…
Nova demokratija, koalicioni partner socijalista u prvoj Marjanovićevoj vladi, odbila je učešće u izvršnoj vlasti sa Srpskom radikalnom strankom, a opozicione partije nazvale su drugu vladu Mirka Marjanovića „crveno-crnom koalicijom“.
Period koalicione vlasti socijalista i radikala obeležila je eskalacija sukoba na Kosovu i Metohiji, koji su kulminirali 24. marta 1999. godine NATO bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije. Rat koji je trajao 78 dana okončan je potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, kojim je bilo predviđeno povlačenje srpskih policijskih snaga i Vojske Jugoslavije iz južne srpske pokrajine, nad kojom je uspostavljen međunarodni protektorat.
Odlučujući uticaj na pad Marjanovićeve vlade imao je poraz Slobodana Miloševića na izborima za predsednika SRJ 24. septembra, koji je pobedu kandidata Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislava Koštunice priznao tek nakon protesta održanog 5. oktobra, kada se u Beogradu okupilo više stotina hiljada demonstranata iz cele zemlje.
Petooktobarske demonstracije dovele su u pitanje i vlast na republičkom nivou, pa su Socijalistička partija Srbije, Srpski pokret obnove i Demokratska opozicija Srbije 16. oktobra potpisali sporazum kojim je predviđeno kolektivno upravljanje vladom do prevremenih parlamentarnih izbora, predviđenih za 23. decembar.
Na osnovu tog sporazuma poslanici u Skupštini Srbije izglasali su 24. oktobra prelaznu vladu, na čelu sa predstavnikom SPS Milomirom Minićem, dok su ostale dve potpisnice dogovora dobile potpredsednička mesta – Nebojša Čović ispred DOS i Spasoje Krunić kao predstavnik SPO.
Po tripartitnom principu formirana su i ministarstva policije, finansija, pravde i informisanja, kojima su kolektivno upravljali koministri iz DOS, SPS i SPO. Vlada je imala još 21 ministarstvo, od kojih je deset pripalo socijalistima, osam Demokratskoj opoziciji Srbiji i tri Srpskom pokretu obnove.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare