Vukašin Milićević: Najveća snaga studentskih protesta u čistoti motiva, ne očekujem da vlast racionalno reaguje

Imenovani ste za predsednika Fondacije „Ljuba Davidović“ čiji je rad obnovila Demokratska stranka. Da li je ovo najava vašeg političkog angažmana?
To nije najava političkog angažmana, već politički angažman, primeren trenutku i mom ličnom kapacitetu. Godinama sam, u okviru predmeta Hrišćanska etika, studentima predavao osnove helenske etike. Za stare Grke politika nije bila ništa drugo do socijalna etika. A pošto je čovek po prirodi društveno, odnosno političko biće, on ne može biti moralan ako se ne “bavi politikom”. Nemoralno je nemati politički stav. A to kako će se taj stav prevoditi u socijalnu praksu zavisi od trenutka u kojem se društvo nalazi.

Zbog čega ste se odlučili za Demokratsku stranku?

Moja politička shvatanja suštinski pripadaju levom spektru. Verujem u to da su solidarnost i uzajamnost ključne odrednice čovekove prirode i da je svaki poredak koji ovo dezauviše, kroz socijalnu i ekonomsku nejednakost, antihumanistički. No, XX vek je to ubedljivo pokazao i dokazao, socijalni i ekonomski emancipatorski projekti mogu se ostvariti jedino na demokratskim osnovama, na temelju širokog društvenog konsenzusa. Svi autoritarni projekti socijalnih revolucija su tragično propali ili su se pretvorili u sopstvene antipode. Dakle, demokratija je na prvom mestu, ali to ne znači da ona prethodi socijalnoj pravdi, već da socijalne pravde nema bez demokratije – bez nje, da parafraziram Monteskjea, svaka jednakost je jednakost robova. A demokratija je, opet, nemoguća bez institucija; međutim, institucije nisu samo one koje pripadaju državno-pravnom aparatu, već i političkom sistemu, a to su političke stranke. Zato nije slučajno što su i one, smišljeno i ciljano, u Srbiji danas razorene.

Kao neko ko do sad nije bio aktivan političar, kako vidite političku scenu u Srbiji?

Vidim je kao mamurluk koji je usledio kao zaslužena kazna za teško pijanstvo, što sve zajedno traje već gotovo četiri decenije. Jedini pokušaj buđenja do sada se završio tako što je sat razbijen.

Očekujete li da vlast prihvati da su se okolnosti promenile, i da građani ne žele da žive u ovakvom društvu?

Ne očekujem da vlast racionalno reaguje. Manipulacije iracionalnim i mračnim osećanjima su jedna od glavnih poluga njihove tehnike vladanja. Takođe, beskrupuloznost načina na koji je u Srbiji državno-pravni sistem uzurpiran pokazuje da sve to ne može biti delo promišljenih ljudi koji imaju neki drugi cilj ili plan osim da se beskonačno dugo zadrže na pozicijama moći. No, istovremeno, oni svakim svojim pokušajem “kriznog menadžmenta”, a ti pokušaji su sve besmisleniji i kontradiktorniji, demonstriraju ono što su godinama uspešno skrivali: da je reč o truloj i bolesnoj, veoma krhkoj strukturi, u okviru koje nema razlike između autoriteta i nasilja. Zato očekujem da će se ona u nekom trenutku urušiti sama od sebe, a da će ključni akteri pokušati da pobegnu. No, opasnost od te strukture leži u tome što je ona parazit koji se nastanio u celom državnom organizmu. Zbog toga je od presudnog značaja, budućnosti države Srbije radi, da svi odgovorni politički i društveni akteri daju sve od sebe da to urušavanje dobije institucionalni i pravni okvir.

U čemu je najveća snaga studentskih protesta?

U čistoti motiva sa kojim su pokrenuti i u iskrenosti i požrtvovanosti sa kojima se sprovode. Studenti su nam, da citiram jednog kolegu do čijeg mišljenja veoma držim, vratili republiku, svest o javnom dobru i odgovornosti. Zbog toga smatram da je njihov pokret od prvorazrednog političkog značaja, u najfundamentalnijem smislu te reči. “Studentski edikt” nije nikakav niz opštih mesta već skup temeljnih političkih principa i vrednosti na koje treba stalno podsećati i kojima se treba stalno vraćati – reč je o veoma jasnoj viziji države koja počiva na liberalno-demokratskim osnovama i stremljenju ka socijalnoj pravdi. Studenti ka svojem cilju hode bez žurbe i histerije, svesni da svaki naredni korak otkriva novu perspektivu i da zato ne sme biti ishitren. Na nama, njihovim roditeljima i nastavnicima, je da se strpimo, a to ne znači da čekamo i ne radimo ništa, već da se politički organizujemo i da za svaki njihov zahtev i pitanje ponudimo konkretna rešenja i odgovore, najbolje što umemo. I to ne zato što treba da im podilazimo ili sa ciljem da “kolonizujemo” njihovu borbu i pokret, već zato što svako bavljenje javnim dobrom, a to je politika, ima smisla samo ako u fokusu ima njih koji su budućnost naše republike u najbukvalnijem, fizičkom smislu te reči.

Kao teolog, upoznati ste sa spregom crkve i države o kojoj se govori u javnosti. Koliko je ta veza jaka, i ko su ključni ljudi?

Reč je o dubokim interesnim vezama koje povezuju ljude iz tzv. crkvenog vrha i njihovo blisko okruženje sa ključnim akterima iz političko-ekonomske elite. Dakle, veze su veoma jake, ali su one lične. A kada se odnosi među važnim društvenim institucijama “regulišu” na osnovu ličnih veza i interesa nastaje korupcija.

Da li je patrijarh Porfirije prihvatio ulogu patrijarha Aleksandra Vučića, ili su te optužbe neosnovane?

Nedavno sam u jednom tekstu i javno izneo ocenu koju sam dao u vezi sa njegovim izborom za patrijarha pre četiri godine. Smatram da on ima jednake šanse da bude najbolji i najgori patrijarh u modernoj istoriji SPC. Tome dodajem da mi se sve više čini kako su ovo zapravo i jedine dve opcije za njega, dakle, najbolji ili najgori. Kako stvari sada stoje, njegovo držanje je ispod minimuma očekivanog i čini se da je svaki njegov postupak bio bilo koordiniran sa vlastima, bilo iznuđen.

Može li poruka šestorice episkopa koji su podržali episkope da pokrene talas promena unutar crkve?

Siguran sam da može jer je reč o ljudima koji s pravom uživaju veliki ugled. Ono što bi zaista moglo da promeni stvari u SPC je da se solidarnost i empatija koju širom Srbije svedoče studenti probude i među njenim sveštenstvom i donesu mu preko potrebnu hrabrost za odbranu sopstvenog dostojanstva.