Ana Petrović za sebe kaže da je introvertna. Završila je Fakultet primenjenih umetnosti. U jednom trenutku odlučila je da počne da odlazi psihoterapeutkinji na terapije i pošto joj je nekada bilo lakše da nacrta ono što oseća to je počela i da radi. Za svako osećanje, raspoloženje koje nije mogla da kaže ili objasni nacrtala bi po jednu stranu stripa. Tako je uspela da i "gorkim" temama doda dozu humora.
„Knjiga je nastala kao interna šala između moje psihoterapeutkinje i mene, jer mi je nekada bilo lakše da se tako „izrazim“, da nacrtam i da ceo taj proces nekako rasteretimo. Kroz crtež nekada lakše mogu da izrazim svoja osećanja. I onda me je podstakla da svoje crteže počnem da objavljujem na društvenim mrežama. Malo sam razmišljala i na kraju pristala i počela to da radim. Bila sam iznenađena koliko je ljudi ispod njih pisalo da prepoznaje sebe u tim crtežima ili da se oseća kao i ja na njima. Objavljivala sam ih, a njihovi komentari su mi davali hrabrost da ih radim u većem broju i tako je nastala prva knjiga“, ispričala je za N1 Ana Petrović.
Ona kaže i da na društvenim mrežama postoji neka vrsta trenda da se ljudi predstavljaju u nekom boljem svetlu, raspoloženju i da sve izgleda idealno, a što zapravo ne odgovara realnosti jer kako je rekla, „živimo u društvu koje nije tako idealno kao što je to na fotografijama na društvenim mrežama“.
Ana sada radi sa decom i zajedno crtaju junake i njihova osećanja. Na pitanje kako se čovek odlučuje da krene na terapiju odgovara:
„Neki put ne umemo opišemo zašto smo došli na terapiju, pa krenemo od neke sitnice. Evo, ja decu uvek prvo pitam da mi nacrtaju kako su. Pričam im o stripu i tome kako da nacrtamo nekog junaka iz knjige, kako da nacrtamo i osetimo kako se on oseća. Na kraju deca dobiju jedan predložak u obliku zeca na kojem piše ‘Hej kako s’i. I onda oni nacrtaju. Neko, na primer, nacrta kornjaču. Kada pitam zašto kornjača, kažu osećam se kao da imam teret na leđima. A kada ih upitam šta je taj teret odgovori su razni, škola i drugo. Onda im ja kažem da nacrtaju na tom oklopu sav taj teret, sve što im je teško. Tako da na terapiju možete krenuti jer se osećate kao ta kornjača“, opisala je Petrović.
Ona ističe da nije terapeut, ali da se trudi da podstakne decu da svoja osećanja prenesu nekom dalje.
„Pitam ih imaju li u školi psihologa, neki ne znaju, a mnogi kažu da se tamo ide po kazni. Primetila sam ni da deca nisu otvorena. Mora im se izokola prići, ja to radim preko crteža i tek tada mi kažu neke jako važne stvari. Oni su željni priče i komunikacije. Deca su vrlo iskrena, samo treba da ih saslušamo i da ih razumemo. Ovi mlađi na radionicama se raduju što će crtati, stariji više vole da pričamo, ali ja im uvek kažem da je stvar u načinu kako razmišljamo“, ispričala je Petrović.
Petrović je ispričala i da posao ilustratora može biti prilično usamljen.
„Radimo od kuće ili iz studija. Desilo mi se da sam ilustrovala sam više od 30 knjiga, a da autore nekih nisam upoznala jer je sva komunikacija išla mejla. I čak meni, kao introvertnoj osobi, je to počelo jako da smeta i polako sam počela da se otvaram, prvo kroz crteže preko dr mreža, pa je nastala knjiga, pa su stigle nagrade, pa su počeli da me zovu na festivale. Problem je što se mi kao ljudi ne povezujemo, otuđeni smo. I ja sam dosta dugo živela kao kućni moljac. Mislim i da mnogi drugi tako žive. A treba razgovarati iako se nekada ljudima ne govori ništa“, rekla je ona.
Ona kaže da je zahvalna svim ljudima koji su komentarisali njene početke na društvenim mrežama i počeli da prate to što je radila, odnosno, sve koji su pratili stripoterapiju.
„Zahvaljujući svim tim ljudima čini mi se da je strpioterapija postala veća od mene i sada je čine svi ti ljudi koji su pratili“, istakla je Ana.
Pogledajte još:
Komentari ()
Vidi sve komentare