Zašto raste podrška desnici, gde šansu vidi levica i kako je SNS zauzeo centar

Vesti 06. dec 202208:06127 komentara
Izvor: N1/Bogdan Mijović

U poslednjih nekoliko godina vidimo ofanzivu desnice koja ima teme oko kojih je profilisana i o kojima jasno govori, poput Kosova i protivljenja evrointegracijama, dok na levici imamo manje jasno polje i evidentan problem sa identitetom. Srpskoj naprednoj stranci, pak, jedini cilj je da se ne opredeli ni po jednom pitanju, pa šalje poruke i levo i desno, i gore i dole, što joj zasad ide prilično dobro, ocenjuje profesor Fakulteta političkih nauka Dušan Spasojević, analizirajući za portal N1 ideološku poziciju relevantnih partija na političkoj sceni Srbije.

Spasojević ističe da se na kulturno-vrednosnoj skali, koja odvaja liberalne, progresivne i građanske partije na jednom kraju i konzervativne, suverenističke i nacionalističke partije na drugom, najveće pomeranje uočava kod Narodne stranke, zatim kod Dveri i Dosta je bilo, dodajući da je za te tri stranke zajedničko to što su sve tri skrenule udesno.

Povezane vesti:

„To je možda i taktički potez, jer je uvek pitanje kako stranke vide prazan prostor na političkom spektru i šta žele da postanu. A mislim da Narodna stranka želi da bude stari DSS iz perioda Vojislava Koštunice, pokušavajući da preuzme i deo umerenijih naprednjačkih glasača. Ta stranka je bila desno krilo proevropske opozicije, a to je Vuk Jeremić svojevremeno bio i u Demokratskoj stranci. Međutim, kada je došlo do raspada Saveza za Srbiju skliznuli su udesno. Mogli bismo da kažemo da kod Jeremićeve stranke postoji izvestan kontinuitet stavova, ali uz izuzetno naglašavanje određenih tema kao što su Kosovo i pitanje uvođenja sankcija Rusiji“, ukazuje Spasojević.

Sagovornik portala N1 kaže da postoji tendencija pada podrške Narodnoj stranci, što tumači kao poruku njihovih birača da „ne gledaju baš blagonaklono na pomeranje udesno“.

Medija centar Beograd

„Narodna stranka je počela kao evrorealistična partija, a njihovo biračko telo proisteklo je iz Demokratske stranke, malo pomereno udesno. Da smo ovaj razgovor vodili pre pet godina, za tu stranku bih rekao da se nalazi na poziciji čak i malo levo od centra, ali sada lider te partije šalje drugačiju poruku kada o paradi ponosa govori iz perspektive majmunskih boginja. Nalaze se na poziciji desnog centra, još uvek kao umerenija opcija od Novog DSS-a, prvenstveno zbog imidža stranke“, ističe Spasojević.

Desnica se gradi na Kosovu i protivljenju ulasku u EU

Prema njegovim rečima, desnica se uglavnom gradi na pitanju Kosova i protivljenju evrointegracijama, s tim što su Dveri bile nešto profilisanije po pitanju društvenog konzervativizma. Tu se onda, dodaje, pojavio i pokret Dosta je bilo, pa su se te teme spojile sa epidemijom koronavirusa kroz suprotstavljanje vakcinaciji, ali je ta podela, konstatuje Spasojević, u međuvremenu pala u drugi plan, a potom i nestala.

„Dveri su jedno vreme pokušavale da budu malo umerenije izbegavajući pojedine teme, ali su se u međuvremenu vratile na ‘tvrđu‘ poziciju, dok je stranka Dosta je bilo krenula kao jedan skoro proevropski, meritokratski, intelektualni pokret, a završila je na pozicijama krajnje desnice“, smatra Spasojević.

N1

Zavetnici, Dveri, Novi DSS – redosled je kojim bi Spasojević pozicionirao te stranke zdesna nalevo.

„Zavetnici su više desno u odnosu na Dveri i Novi DSS, ponajviše zbog imidža lidera i procene koliko su te partije antisistemske i sklone nekim provokativnim akcijama, a daleko manje zbog stranačkog programa. Novi DSS ima i dalje određeno nasleđe starog DSS-a koje čine umereni birači iz ‘kruga dvojke‘, onih ljudi koji vole što je njihov lider Miloš Jovanović, uglađeni političar francuskog obrazovanja i univerzitetski profesor“, navodi Spasojević.

Smatra da su Dveri u jednom periodu delovanja pokušavale da budu nešto umerenije izbegavajući neke teme, ali su u poslednje vreme zauzele znatno „tvrđu“ poziciju. To je bilo, kako kaže, posebno uočljivo kroz protivljenje održavanju Parade ponosa i stav da „vantelesna oplodnja sa doniranim reproduktivnim materijalom iz Španije i Danske može uticati na genom budućih naraštaja u Srbiji“.

Zavetnici „pojeli“ deo prostora koji je gađao DJB

„Krajnja desnica još od raspada Srpske radikalne stranke može da računa na deset do petnaest procenata biračkog tela, pa sve dok je cenzus ovako nizak (tri odsto) jedni drugima neće smetati. Tu mi se čini da nema prostora za Dosta je bilo, koji je krenuo kao jedan skoro proevropski, meritokratski, intelektualni pokret, a završio je na pozicijama krajnje desnice. Deo prostora koji je gađao DJB ‘pojeli‘ su Zavetnici, jer su biračima delovali više autentično. Kad pomenemo društveni konzervativizam, najpre pomislimo na Milicu Đurđević Stamenkovski i Boška Obradovića, a Radulović je tu nekako došao sa strane. Mnogo autentičnije delovao je u svojoj ranoj fazi, do 2016, kada je govorio o partokratiji i sličnim temama“, ocenjuje Spasojević.

Šešeljevi radikali „zacementirani“ na krajnjoj desnici

Poziciju krajnje desnice i dalje zauzima Srpska radikalna stranka, koja postoji više od trideset godina i zastupa nacionalističke i snažno antievropske stavove, naglašava Spasojević.

„Radikali nisu uspeli politički da prežive odlazak Vojislava Šešelja u Hag, niti odlazak Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića iz stranke, a pritom je došlo i do pada značaja tih nacionalnih tema“, podseća naš sagovornik.

Spasojević naglašava da birači vide odakle dolaze njihovi lideri, zbog čega Miloš Jovanović i Vuk Jeremić ne mogu da idu previše desno, a da pritom zadrže svoje biračko telo. Mogu malo da se pomeraju na političkom spektru, ali ne previše, navodi naš sagovornik.

„Kada idemo zdesna ka centru dolazimo do Srpske napredne stranke koju birači vide na desnom centru, zato što je ta partija ogromna i obuhvata široku ideološku poziciju na političkom spektru. Naprednjaci su 2012. godine snažno ušli u centar i gotovo se lepili za Demokratsku stranku, a sad se lagano kreću ka desnici, pa ćemo videti dokle će stići“, kaže Spasojević.

Srpska napredna stranka, SNS, glavni odbor,
N1

Smatra da je distribucija ka desnom polu spektra uglavnom stabilna, dodajući da se u zavisnosti od pitanja menjaju akteri koji su manje ili više uočljivi.

„Distinkcija između stranaka biračima je jasna samo u odnosu na najvažnija pitanja. Stranke umeju i da pogreše kada pokušavaju da nametnu neku temu jer ih biračko telo ponekad ne isprati, a dobar primer za to je Demokratska stranka Srbije. Ona je u periodu od 2006. do 2008. sve karte bacila na pitanje Kosova, što očigledno nije prošlo u biračkom telu, pa je ta stranka ušla u krizu iz koje ni dan-danas nije izašla“, podseća Spasojević.

Sagovornik portala N1 naglašava da je za stranke levo od centra u periodu od 2008. do 2012. godine simbol evrointegracija bio okupljajući i dovoljan da pokrije stav partija i o ljudskim pravima, spoljnoj politici i ostalim ključnim temama u društvu.

„Od trenutka kada je SNS prihvatio to kao svoju agendu, ono što danas nazivamo levim blokom ima problem sa identitetom. U najvećoj meri zbog toga što su evropske integracije zastale i ne deluju kao dovoljan motiv za birače, ali i zato što tim blokom sada dominiraju stranke koje u velikoj meri čine ljudi koji su bili manje entuzijastičan deo nekadašnje Demokratske stranke. Tu mislim, pre svega, na Dragana Đilasa i Vuka Jeremića“, napominje Spasojević.

Ponoševo SRCE preuzelo poziciju Narodne stranke

Pokret Srbija centar (SRCE), koji je nakon aprilskih izbora osnovao predsednički kandidat koalicije „Ujedinjeni za pobedu Srbije“ i bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije Zdravko Ponoš, pokušava da zauzme prostor u centralnom delu spektra.

„Ponoš je jedan od retkih partijskih lidera koji je sam sebe definisao u odnosu na dimenzije o kojima govorimo – da je umerena desnica na kulturno-vrednosnoj skali, a umerena levica u ekonomskim pitanjima. Čini mi se da ta njegova percepcija u velikoj meri odgovara onome kako ih vidim i ja. Pokret koji predvodi je sada negde na poziciji na kojoj je bila Narodna stranka dok je Ponoš bio njen član. U vreme izborne kampanje i on je bio dosta nejasan oko ključnih pitanja, ali je sad primetno njegovo blago pomeranje ulevo“, konstatuje Spasojević.

„Problem“ nastaje kod percepcije Socijalističke partije Srbije koju, prema Spasojevićevom mišljenju, birači vide kao stranku levice, ali u kulturno-vrednosnom smislu reč je o stranci desnice.

„Jedino što SPS svrstava levo jeste formalno pristajanje na evrointegracije i povremeno razumevanje za neke manjinske teme. Temeljno, mi SPS vidimo kao suverenističku stranku, kao partiju koja je negde između evroskeptične i evrorealistične pozicije, što ih vuče ka strankama desnice. Birači te partije sebe doživljavaju kao patriote, nacionaliste, nekoga ko se i dalje oslanja na politiku Slobodana Miloševića“, ističe Spasojević.

Podvlači da je levica i dalje nekonsolidovana, dodajući da se još traži neko „ko će da povede i da bude ključni igrač“. Delovalo je, dodaje naš sagovornik, da bi to mogla da bude Stranka slobode i pravde, ali je ta stranka „tokom izborne kampanje bila donekle svedena i stilizovana, nije se jasnije artikulisala“.

Stranka slobode i pravde

„U Stranci slobode i pravde postoje dva vidljiva lidera koja nisu na istim ideološkim pozicijama. Predsednik stranke Dragan Đilas je bliže centru, dok je potpredsednica Marinika Tepić znatno više levo, proevropski i građanski orijentisana. Njihovo biračko telo je bliže onome što artikuliše Tepić, ali taktički gledano oni su hteli da budu stožer stranka i uspeli su u velikoj meri da se nametnu kao lideri opozicije“, smatra Spasojević.

Prema njegovim rečima, problem za Stranku slobode i pravde nastaje onda kada treba da artikulišu svoje stavove, jer „nemaju stvari koje ih jasno definišu“.

„Birači SSP su proevropski opredeljeni, dok lider stranke ne govori o evropskim integracijama u vrednosnom, već u ekonomskom smislu, kroz benefite koje donosi članstvo u EU. Ta stranka na kulturno-vrednosnoj skali zauzima poziciju na levom centru. U odnosu na izborni period kada je SSP bio manje jasan na temu uvođenja sankcija Rusiji, trudeći se da iz taktičkih razloga ostane što bliže centru, sad kod njih uočavamo blago pomeranje ulevo“, zapaža Spasojević.

Demokrate na „levom krilu“, Tadićev SDS bliži centru

Pozicija Demokratske stranke i dalje je na levici, ta stranka „igra levo krilo“ u koaliciji u okviru koje nastupa, sportskim rečnikom opisuje Spasojević.

„Bilo je i kod demokrata pomeranja po nekim pitanjima, čini mi se da se i dalje na neki način traže, ali zauzimaju jasnu poziciju na vrednosnoj skali. Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića nalazi se na poziciji između Demokratske stranke i Stranke slobode i pravde, a teme na kojima ta partija u poslednje vreme insistira uglavnom se tiču međunarodnih izazova“, primećuje profesor Fakulteta političkih nauka.

Govoreći o Pokretu slobodnih građana, Spasojević ističe da je reč o jednoj od ideološki najprofilisanijih stranaka na političkoj sceni.

„PSG se pozicionirao kao naslednik građanskih stranaka, pre svega Liberalno-demokratske partije i Građanskog saveza Srbije, donekle i Socijaldemokratske unije iz njenog ranijeg perioda. Ne libe se da iskažu vrlo jasne stavove oko svih bolnih pitanja, izrazito su proevropska, promanjinska i ljudskopravaška partija, pružaju otvorenu podršku LGBT populaciji…“, nabraja Spasojević.

Screenshot/Video

S druge strane, nastavlja Spasojević, pojavljuje se novi zeleni blok, za koji je karakteristično to što nije toliko evroentuzijastičan kao što su nekad bile građanske stranke.

„Predstavnik tog bloka je pokret Ne davimo Beograd, koji pokušava da bude snažno ekonomski profilisana stranka sa levim idejama, da govori o postmaterijalističkim vrednostima, o ekologiji, pravima žena. Pozicionirani su između PSG-a i DS-a, mada su po nekim stavovima još više levo, ali ih šire biračko telo još ne prepoznaje po tim temama. Imaju i neku vrstu zadrške prema evrointegracijama. Naravno, nisu evroskeptični, ali evropske integracije svakako nisu prvo što pomislimo kada su u oni u pitanju. Za razliku od Ne davimo Beograd, evrointegracije jesu jedno od najvažnijih pitanja kod stranke Nebojše Zelenovića, koja poput PSG-a pokušava da nasledi nekadašnje izrazito levičarske partije“, podvlači sagovornik portala N1.

Stranke levice bi u najširim koalicijama mogle da dostignu približno trideset odsto opredeljenog biračkog tela, s tim što njen krajnji deo ne može da računa na više od deset odsto, dok umerena levica može da privuče do dvadeset odsto birača, zaključuje Spasojević.

Komentari

Vaš komentar