Da li ste čuli za živu pljeskavicu? Jelo je upravo to što joj ime i kaže - živo mleveno meso servirano na tanjiru. Portali specijalizovani za hranu opisuju je kao najgore jelo iz Srbije, ali oni kojima je živa pljeskavica srcu draga, ni mrtvi je se ne bi odrekli.
So, biber, paprika, luk, ulje i čista junetina – jednostavan recept za – najgore jelo iz Srbije.
Prema jednom od najuticajnijih svetskih sajtova posvećenih lokalnim kuhinjama, na crnoj gastr onomskoj listi Srbije su škembići, kavurma, pihtije, ali ubedljivo najgora je – živa pljeskavica, ponos i dika jednog restorana iz Valjeva. Na licu mesta, pak, sasvim druga slika.
Povezane vesti
N1: „Vi od svega, pa najgore jelo iz Srbije?“
„To nije najgore jelo. U Švajcarskoj se to stalno jede. Mnogo je divno“, odgovara nam jedna gošća restorana.
„Evo, deseti put ga jedem, dolazim iz Smederevske Palanke da ga jedem. Da je najgore, sigurno ne bih dolazio“, dodaje drugi gost.
Jelo nije izmišljeno kod čuvenog Bore u Valjevu, podvlači današnji gazda, treća generacija Obradovića koja pravi čuvenu pljeskavicu.
Živa pljeskavica bila je simbol radničke klase u Jugoslaviji, koja je volela dobro da pregrize pre posla, a jelo se od rane zore.
Gazda marko kaže recept je bio tu, samo je modifikovan – ali tako da duh starih vremena ostane.
„Mislim da je nastalo u nekoj toj brzini, tom manjku vremena pri odlasku ljudi na posao ili zaposlenih u ugostiteljstvu. Ona je u suštini ovde očuvana i nastavlja kao brend, ne samo kafane, nego Valjeva“, kaže Marko Obradović, vlasnik restorana „Kod Bore“.
Profesionalno novinarstvo znači i obaveznu proveru činjenica. Pre svake dalje priče, tanjir je morao biti prazan.
„Kada smo vlasnika Taste Atlasa obavestili da želimo da radimo ovu priču, njegov dobronamerni savet bio je ‘nemoj to da jedeš’. E pa, Matija, pojeo sam, živ sam, zdrav sam a pljeskavica je bila fantastična“, poručuje naš reporter.
Upravo smo postigli ono što je Matija Babić, hrvatski novinar i preduzetnik koji je osnovao i vodi planetarno poznati Taste Atlas, i želeo.
Spiskove najboljih i najgorih jela, kaže, ne pravi on, već korisnici sajta koji su neko jelo probali, a cilj njihovog sastavljanja je provociranje pozitivne debate.
„Nama je zanimljivo da objavljujemo takve liste jer one, s jedne strane, izazivaju ponos na nekakva jela koja su visoko plasirana, ali izazivaju i zaštitničku želju ljudi – posebno iz neke regije – da stanu u odbranu svog lokalnog jela koje je loše ocenjeno. Smatramo da je i jedno i drugo, za izazivanje ponosa i radoznalosti – pozitivno“, navodi Matija Babić, osnivač „Taste Atlasa“.
Za komentare i globalno rangiranje ne haje ni gazda Marko.
„Ne postoji takva stvar kao što je loša reklama. Meni to više i ne treba, verujte, preopterećeni smo, jedva stižemo sve ovo. Svi iznose svoje mišljenje, od toga — to nije zdravo, puno bakterija, salmonela, a nikad nikom se ništa nije desilo. Fascinantno mi je da ljudi nisu probali, a vole da komentarišu svašta“, navodi Marko Obradović.
Prvi čovek Taste Atlasa kaže da je u životu jeo svašta, od pustinjskih pacova, zmija do insekata. Hranu, kaže, jednostavno voli i ne diskriminiše je. Isto kao i ljude.
„Ja sam inače veliki, veliki fan srpske hrane. Dok su mnogi Srbi na more dolazili na more, ja sam mnoga leta provodio u Nišu. Tako da, em sam fan srpske hrane, em bih voleo da probam bilo šta – tako da sigurno i živu pljeskavicu. Kad budem u prilici“, objašnjava Babić.
Kako kaže, reakcija na rangiranja svog sajta imao je širom sveta – u Turskoj su organizovali posebni festival hrane kao odgovor na lošu ocenu lokalne salate.
Ljude, kaže, po pravilu više provocira negativan komentar od pohvale za jelo sa nekog podneblja.
Povezane vesti
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare