Žrtva "Oluje": Nažalost, sećam se svega, sve što kažem - malo je

Kaže da je to jutro krenula sa tetkom i bratom peške i da su mislila da će se vratiti.

"Navikli smo na granate, zvuk metka, na tužne vesti, pogibije pa živiš dok živiš. Ljudi su bili u panici, formirala se velika kolona, onda smo krenuli u Knin, ali nismo se zaustavljali, bili smo na nekoj prikolici. Kada sam prošla kroz Knin gde su nas rukom terali, sve je gorelo...plamen, vrisak majki, dece, malo je reći tuga, panika. Sve što kažem malo je. Ja sam čula da je celo moje selo uveliko palo, da je retko ko ostao živ, za dete od 15 godina to je jako veliki šok i stres, da vam je sve nestalo u sekundi, da nemate više nikoga na ovom svetu", priča Gordana Popadić.

Ističe da bi imala mnogo da priča i nada se da ću jednom skupiti hrabrost.

"To su bili dani bez hrane, bez kupanja, vode, čovek ne oseća ni glad ni zeđ ni prljavštinu. Sve je to pokrila ogromna tuga. Imala sam u svoj toj tragediji veliku sreću da sam pronašla svoje i onda smo nastavili dalje, dosli smo u Beograd. Jedino što nam je ostalo je svakodnevna tuga, sećanje, ogromna nostalgija, mnogo njih moje generacije živi jako daleko, meni je lakše nego njima jer oni nisu u mogućnosti da dođu, a mi jesmo. Čitavu godinu živimo sa tom tugom, dva najžalosnija dana gde god i dokle god da živimo su 4. i 5. avgust", rekla je Gordana Popadić.