Glumica Ana Franić ispričala je da joj je jednom, kada je želela da gleda utakmicu pre spremanja za ispit, profesor Bajčetić rekao "morate da se razvedete od fudbala, da biste se udali za glumu".
Njen ceo život je, kaže, vezan za strogi centar grada, iako više nije u tom kraju.
„Varoš kapija, do Zelenog venca, do Kalemegdana, do Knez Mihailove, tu sam išla u osnovnu školu, a u park Vojvode Vuka smo prvi put izlazili. Nama je Kalemegdan bio kao dvorište, i dan danas znam sve pećine tamo“, kaže ona i dodaje da je sada na u Žarkovu.
Nije se, kaže, srodila sa tim krajem.
„Kada bih se vratila, verovatno bih se vratila ovde (u centar), mada je ovde sad baš problematika svakodnevnog življenja i opstajanja ovde, a i prilično se promenila struktura stanovništva“, kaže ona.
Za nju je, ističe, „ovo vreme strašno“.
„Za ceo koncept koji za živim i zastupam i mislim, ali sa druge strane imam neki svoj mikrosvet, u kome su ljudi kojima je takođe ovaj koncept strašan. Ovo definitivno nije čak ni ono vreme koje ja poznajem iz detinjstva, a kamoli neki stariji. Ovo više nije, čini mi se, taj život koji ja želim da živim“, kaže ona.
Majka joj je profesor književnosti, a tata je bio filmski kritičar.
„Strašno smo živeli devedesetih. Osamdesetih smo živeli fantastično od tatinih kritika, onda su došle devedesete i živeli smo strašno, posle je došla i tetka iz Splita kao izbeglica sa dvoje dece. Živeli su svi strašno, i onaj ko je imao novac, nije imao šta da kupi ’93“, kaže.
Otkriva i da su se „hranili filmovima“.
Pročitajte još
„Svako veče smo gledali neki film zajedno, ja sada to primenjujem sa svojom decom, meni ništa nije branjeno da gledam. Gledaj, ono što možeš da percipiraš, možeš, ono što ne, nećeš. Tako sam se brzo srela sa važnim autorima i filmovima koji su me odredili“, priča ona.
Najviše je, napominje, ponosna što smatra da se oduvek pozicionarala kao neko jako ozbiljan.
„Pre ‘Ime naroda’ 12 godina nisam snimila film, a za filmove pre toga sam dobila skoro sve nagrade u zemlji. Ne budu srušeni snovi, ovo je posao u kome zavisiš od tuđeg ukusa. Kao što imate 10 miliona selektora u ovoj zemlji, imate i 10 miliona stručnjaka za glumu. Vi ste konstantno pod lupom i zavisite od tuđeg ukusa. Priča se o protekciji, a meni je bilo teže, jer je moj otac pisao strašno beskompromisne kritike o ljudima sa kojima bi ja trebalo da radim“, kaže ona.
Rada Đurić je ispričala anegdotu i otkrila da je saznala da se Ana Franić razume u fudbal 2010. godine, tokom Mundijala u Južnoj Africi, kada je trebalo da se Hronika bavi time. Predložili su joj da zove Anu Franić.
„Volela sam fudbal, stalno sam bila na stadionu, igrala kladionicu. Posle sam upisala Akademiju, bili smo druga godina, spremali ispit, 2000. godine, mi igramo EP, poslednji put pre ovog sad. Igramo sa Holandijom, i ja tražim da gledamo utakmicu, pa da spremamo ispit, a profesor Bajčetić kaže ‘morate da se razvedete od fudbala, da biste se udali za glumu’. Mene nisu zanimali fudbaleri, nego fudbal, kao fudbalska igra“, kaže.
Otkrila je i da su je 2010. kad je bilo Svetsko prvenstvo zvali da bude „Rade Bogdanović pre Radeta Bogdanovića“.
„Da budem stručni konsultant u studiju svaki dan. Pozvali su me, ali meni je to bilo previše, to je neki moj problem. Kad je bilo EP u basketu, zvali su me da pevam himnu, rekla sam da ne mogu da pevam pred 25.000 ljudi, pitaju kako kad glumite Koštanu pred koliko ljudi, ja kažem – da glumim mogu, ali da pevam ne. Ja mislim da nisam dovoljno dobra. Ali da, bila sam pozvana da budem Rade Bogdanović pre Radeta Bogdanovića, ali nisam pristala, jer sam smatrala da ne znam dovoljno dobro“, kaže.
Na pitanje ko joj je omiljeni fudbaler, kaže – Predrag Mijatović.
„Najviše sam ga volela, zbog njega sam išla na stadion kad je iz Budućnosti prešao u Partizan. Tada je bilo ako si žensko pa gledaš fudbal gledaš zbog fudbalera, a meni je Peđa bio mag. Najbolji selektor – Radomir Antić, da nije imao problema sa svim što se dešava kod nas u savezu“, kaže ona.
Komentarišući reprezentaciju, kaže da „gleda neke fudbalere i gleda svoju fizičku spremu i svoje noge, misli se – Piksi, uzmi mene“.
„Bar bi me bilo lepše gledati, a bome tačan broj pasova, tu smo“, kaže i dodaje da i dalje trenira svaki dan.
Da je ona neko…
„Ne znam da li bi ovaj narod voleo da sam ja neko. Ja sam ćerka svog tate, prilično beskompromisna i disciplinovana, na fini način ljudi bi rekli britka, prava Dalmatinka, divljakuša, poštena. Otac me je naučio da ne treba imati putera na glavi, a bojim se da to ovaj narod stalno govori kao nekakvu želju, a nisam sigurna da je na to spreman. Nisam sigurna da bi ovaj narod voleo da sam ja neko, jedino što bismo svi trenirali, bili bismo zgodni, lepi u 40 i nekoj, kulturni, gledali fudbal, imali dobru reprezentaciju, možda bi se Piksi manje nervirao“, kaže Ana Franić.
Pročitajte i
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare