Genetičar Miodrag Stojković otkrio je u emisiji "Da sam ja neko" kada je u karijeri rekao "ne", kako bi izgledalo da se neko klonira, ali i da, iako datume slabo pamti, pamti dan kada je napustio zemlju.
U nauci ga, kaže, fascinira jer „suštinski nije svakodnevni posao, ponavljanje, nego uvek nešto novo“.
„Ono što je juče bilo nemoguće, naučna fantastika, danas je moguće“, kaže.
Prema njegovim rečima, „želja za slobodom je od njega napravila boljeg čoveka“.
„U naučnom radu sam rekao ‘ne’ jednom u Španiji, kada su hteli da kloniraju bikove za borbu, pošto je to u Španiji tad bilo dozvoljeno, hteli su te skupe bikove da kloniraju, ja sam tad rekao – ne. To je životna filozofija, to je po meni nepotrebno, mislim da je to mučenje životinja, s jedne strane, a sa druge, ne vidim potrebu zašto bi se kloniralo neko živo biće“, kaže on.
Njegovo „ne“ su dočekali, kaže, razočarano.
„Ja sam u to vreme prešao iz Velike Britanije u Valensiju, bili su razočarani, jer sam došao kao neko ko je u to vreme bio ekspert za kloniranje, dogovor je bio da se mi bavimo matičnim ćelijama, ali ne kloniranjem životinja. Bili su razočarani, ali svi mi imamo svoje ugovore i svoju slobodu, i život je išao dalje i bez toga“, kaže on.
Opisao je i kako bi izgledalo da se neko klonira.
„Kad vi klonirate nekoga, on može samo da izgleda onako kao original, ali neće da se ponaša kao original, jer nas čini osećanje i iskustvo, to pravi jednu osobu. Ja sam imao više anegdotičnih situacija, gde su ljudi pitali da se kloniraju sa namerom da taj klon radi posao koji oni rade, a da oni idu da uživaju. Vrlo je teško onda kad pričate sa tim ljudima koji tako gledaju na nauku, objasniti da to nije to u stvari“, kaže on.
Pročitajte još
Naučnik, misli on, „mora da bude večito dete“.
„Punim 60 godina, a i dalje sam radoznao kao malo dete, to je kod svakog naučnika preduslov da se i dalje usavršava, da i dalje uči, radoznalost uvek tera čoveka da više čita i više zna“, ističe.
Otkriva da je nauka „dosta uspela od životnih problema da ga odvuče“.
„Jer sam umeo da radim 17, 18 sati dnevno, da nisam imao vremena da razmišljam o životnim problemima. Kad se ja sretnem sa kolegama i u Srbiji i u inostranstvu često pričamo na tu temu, jeste ponekad rad bežanje od svakodnevnih problema“, kaže on.
Kako kaže, „ne može on da bude sve najbolje“.
„Mogu da budem ekspert za embrione, matične ćelije i gene. To je moje akademsko znanje“, kaže.
Bio je i poslanik.
„Ja sam očekivao da svojim znanjem nešto pomognem našoj zemlji, ali vrlo brzo sam shvatio da, iako imamo skupštinu, da je to ‘one man show’. Shvati se da se tu troši vreme i da tu nema mnogo pomaka“, kaže Stojković.
Mišljenja je i da „ako čovek hoće da zadrži svoju slobodu, onda mora prvo da ceni sebe“.
„Ako počne da prodaje sebe, onda gubi svoju slobodu. Ljudska narav ne može da se klonira“, kaže.
Uvek ga je, otkriva, fasciniralo kad se neko vrati u svoj rodni grad i nešto mu da.
„Leskovac je grad gde se svi znaju, nema foliranja, nema glume. Moja želja je bila da to upravo bude Leskovac, kada smo supruga i ja odlučili da se vratimo. Klinika radi 17 godina, u to vreme južnije od Beograda nije postojala ustanova tog tipa, bilo je potrebno ljudima sa juga da imaju nešto, da ne moraju da putuju. Ideja je bila da se nešto da gradu, da se vrati gradu, ta klinika radi uspešno 17 godina. Prestao sam da brojim decu, ali ako škola ima 193 đaka, mi smo sigurno uspeli da napravimo 11 novih škola, zahvaljujući timu koji se skupio i okupio, a tim ljudi su svi iz Leskovca i okoline“, kaže on.
Kako kaže, toliko ima naših fenomenalnih naučnika svuda u svetu, elitnih i traženih.
„Vrlo malo poverenja imamo u sebe kao narod, više volimo nešto strano, to nam je vrednije“, kaže on.
Otkrio je da „slabo pamti datume, ali da nikad neće zaboraviti kada je otišao u inostranstvo“.
„Peti februar 1991. godine. Tmuran dan, ja sam vozom iz Beograda krenuo za Nemačku, gledao sam Slaviju sa Dimitrijem Tucovićem, magla, oblaci, odgovarajuće vreme mom raspoloženju. Na sreću nije bilo suza, sam sam došao u Beograd iz Leskovca, uhvatio voz i otišao za Nemačku“, kaže on.
Da je on neko…
„Da sam ja neko, ja bih zaista voleo, ja imam najlepši posao na svetu, ja ga ne bih menjao ni za šta, ja bih opet voleo da budem Miodrag Stojković“, kaže on.
Pročitajte i
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare