Nije kom je rečeno, nego kom je suđeno. Tako misli, tako živi i tako jedino zna Sava Lazin. Tako je znao i da ćemo se sigurno sresti. Čeka, kaže, još od Beogradske hronike. A nije da nije zaslužio. Od prve paraolimpijske medalje, preko prskalice za voće koju je instalirao na svoja kolica, ili škole fudbala u kojoj je bio trener godinama, ali najviše zbog nepristajanja. Kad smo se rastajali, rekao je, šeretski, da ta Božja administracija, zadužena za njegov slučaj, radi besprekorno. Pa, da ne kvarimo.