Nikola Rakočević: Oduvek smo krvlju plaćali pravo na kulturni, nacionalni i verski identitet, moramo da se oslobodimo tog genetskog koda

Pravo sa probe prekoputa u Jugoslovenskom dramskom, na bicikl, pa na klupu. Stiže i poruka - da nas čeka, sa telefonom u ruci da prekrati vreme.

Otkaz je dao iz principa, zajedno sa još desetak profesora na Akademiji umetnosti. Danas već zreo čovek, ali sa istim onim licem iz "Šejtanovog ratnika" ili "Šišanja", dok je branio Mladu Bosnu, još pre dvadesetak godina kada je proglašen i za najboljeg evropskog mladog glumca.

Nikola Rakočević je glumu upisao odmah posle treće godine srednje škole. Uporedo je slavio i punoletstvo i prve uloge, i oduvek naslućivao da čovek sam kroji svoju sudbinu, i da i bes i ljutnja i nesavršenost uvek nekako stignu do ljubavi i istine. I da praštanje nije slabost, već način da postaneš bolji. U ratu 90-ih odrastao, danas je sa svojim sinovima u nekim drugim ratovima, zna da aždaja nikada ne miruje, i da "Očevi i oci" na ovim našim prostorima nikada nisu, pa ni danas, dovoljno ispričana priča. Ali se nada da će ovi današnji mladi ljudi, možda baš najnovije generacije njegovih bivših studenata, uspostaviti i svoje i naše granice nekog boljeg života, koji valjda neće platiti svojim, kao što su to činile generacije vekovima pre njih.

Kako se ti osećaš u svojoj generaciji, kad ovako porediš te svoje početke, pa i ove sad zrele godine?

- Pa ne znam, uh. Ja sam u tom trenutku bio dete i onda nekako deca jako dobro znaju da razviju taj odbrambeni mehanizam. I to kod dece funkcioniše skoro savršeno do određene mere, preko određene mere ostavlja ozbiljne posledice. Ali deca znaju zaista da razviju ozbiljan sistem odbrane i da se zaštite od okolnosti koje ih ugrožavaju, da li su one porodične, državne i tako dalje, i tako dalje. To naravno ostavi te posledice, ali neko ima sreće da to može kasnije da eksploatiše kao mi glumci. Mi onda sve te frustracije koje smo doživeli tokom detinjstva u svakom obliku eksploatišemo na sceni i u umetnosti, i onda nekako pokušavamo da te frustracije kanališemo u nešto kreativno. I to je zaista jedan divan princip. Alhemija čista, jer vi nešto što vam je problem pretvarate u nešto što je lepo. Dobijete pohvalu za to, dobijete honorar za to i tako dalje. Mi imamo priliku da se time bavimo. Ja mislim da i drugi ljudi imaju mogućnost da se time bave... Tako da je taj period, što se mene lično tiče, fermentisan i fermentisao se u nešto što se zove pozorište i film, što je najbolja moguća opcija koju sam ja mogao da doživim...

O melodrami "Recite mi nešto o sebi"

A kad bi baš morao da kažeš nešto o sebi, evo, nemoj da zamišljaš da ja baš sedim prekoputa i da ti od mene život zavisi. Šta bi baš stvarno mogao da kažeš? Kako bi to izgledalo? Jesi nekad sebe zamišljao?

- Pa ja nisam jednom išao negde da kažem nešto o sebi, je l'? Kao na primer IT sektor, pa oni imaju te razgovore za posao manje-više. Mi glumci imamo non-stop kastinge. Mi non-stop pričamo nešto o sebi. U principu, sve što bih mogao da kažem je manje-više biologija i geografija, je l'? Rođen sam tu i tu, zovem se tako i tako, ja sam glumac, pa malo sociologija i tako. I sad bih mogao ja da pričam o tome: ja sam dobar, ja sam loš, ja sam ovakav, ja sam onakav. I onda, kad hoćeš stvarno da uhvatiš, ne dođeš do odgovora, nego dođeš do pitanja. Kad hoćeš stvarno da odgovoriš na to pitanje, iskreno, onda kažeš - ko sam u stvari ja? E, onda kreće... Pa onda kreću i strahovi. Ali poenta je da na kraju dođeš do lepote, to je ono što je najvažnije. Dođeš do sopstvene lepote, do sopstvene vrednosti. I siguran sam da na kraju tog pitanja stoji zapravo to... Kad prođu sve te frustracije, kad izađu iz tebe, onda nekako ideš dalje, još ako si malo uporniji, naravno. Ako ne, onda ćeš da odustaneš. Neki odustanu i kod "ja sam taj i taj". Ali to je za uporne. To je za ove što hoće da idu dalje. Znači, što ih stvarno žulja, što su bezobrazni, što imaju inat. Ovaj, i onda na kraju, ja mislim da dođeš do jedne velike lepote.

A ko smo mi?

- Pa, upravo to. Ako te interesuje stvarno i ako se stvarno pitaš doći ćeš do lepote. I ti, i ja. Ja ne pričam samo o sebi, ja pričam generalno o ljudima.

A ko smo mi kao društvo, ko smo mi kao sve ono što nas okružuje?

- Pa mi smo jedna fabrika. Mislim, države su generalno fabrika, da se ne lažemo. Mi dogovorimo određena pravila, i ona su neka jako lepa, postoji jako lepo kulturno nasleđe i nacionalni identitet i tako dalje. I to su sve stvari koje su jako lepe... Mislim, ja sam Srbin, ja sam ponosan sa time. Lepo mi je, nemam problem s tim što sam Srbin. Ali tu uvek postoji malo dalje od toga, znaš, nekako imam utisak da je država jedna fabrika gde se mi dogovorimo određena pravila i tako funkcionišemo. Taj sistem funkcioniše vekovima unazad. Zavisi sad kome šta treba, pa malo evo kad krene ovako malo frka i kad krenemo malo da budemo nervozni prsti, onda nije baš prijatno. Ispostavi se da taj sistem ne funkcioniše baš najbolje. Ali ono što mi zapravo jesmo, to prevazilazi tu vrstu identiteta. Daleko smo više od toga.

A čekaj, ali znaš kako to izgleda tužno kada ti u stvari shvatiš da kada god postaviš sebi to pitanje i negde probaš i na dobrom si putu da pronađeš taj odgovor, i kad si tu negde da dodirneš tu lepotu, i da da onda plačeš od te lepote.. Ovde se suze samo zbog nekog bola, ovde retko ljudi plaču od lepote. Od sreće. I odjednom se opet nešto dogodi oko tebe...

- E, onda onda vežbamo vrlinu prihvatanja. Onda vežbamo prihvatanje sveta oko sebe, koji funkcioniše po svom principu, je l'. Prosto ne možemo mi da uređujemo svet prema sebi, ali možemo sebe da uređujemo prema svetu.

Dobro, i kad si se ti prvi put susreo sa sobom i prilagodio sebe svetu...

- Pa znaš kako, ja stvarno sam u boljoj poziciji možda nego drugi ljudi. Ali dobro, evo, vi imate tu priliku stvarno da radite sa puno ljudi. Čim imaš priliku da radiš sa puno ljudi, a mi formiramo svaki put određeni sistem, znači mi svaki put formiramo za svaku predstavu, za svaki film jednu malu državu sa svojim pravilima, sa svojim predsednikom, sekretarom, ministrima i ostalim funkcijama koje ta umetnost nosi sa sobom, i formiramo tu jednu malu državu, uspostavljamo odnose i tako dalje. I tu mora da postoji prihvatanje. Do jedne granice, naravno, a ima trenutak kad neko pređe granicu, pa onda prosto više ne možeš da se baviš prihvatanjem, nego samo kažeš - to ne želim tako... Mislim, lepo je kad možeš da kažeš vaspitano i normalno, i to je sve divno kad to može na taj način da funkcioniše... Ali moraš da vežbaš prihvatanje ljudi, jer svako dolazi iz svog nekog sistema, ima neki određeni problem i ti prosto moraš da se baviš prihvatanjem, inače ne možeš da funkcionišeš u toj sredini. Ili možeš, ali jako kratko, uz puno alkohola i ostalih sedativa...

Politička melodrama u Srbiji

Sviđa mi se ovo kako si napravio od te jedne male predstave jednu malu državu. Baš mi se sve to sviđa.

- Ali imam i ja svoje direktore, imam ih puno, da, da. (smeh) Zato što izgleda kao monodrama, ljudi zamišljaju da je to kao jedan glumac. Kažu - jedan glumac, i misle - to je to, nema nikog više. Međutim, ima tu dosta ljudi, dosta je bilo i u samom radu na predstavi. Zapravo, monodrama je pozorišna predstava koja iziskuje sve moguće saradnike, koje iziskuje svaka druga predstava osim što ima jednog glumca.

Vidi, mnogo asocijacija tu ima na sadašnjost - vidi kako je meni sad dobro, meni svi aplauzi, meni svi reflektori, ja kažem, ja pitam, ja odgovaram...

- Monodrama zvuči neki egocentrični sistem u kome jedan čovek uzima svu pažnju. Međutim, nije tačno, daleko je od toga. Veliku pažnju u tome ima i scenografija i kostim koji nisam ja radio, znači prosto ne važi...

Htela sam da ti postavim pitanje koje će biti vrlo konkretno - kad se nađeš na pozornici, kad si potpuno sam i kada gledaš publiku, baš liči na nekog jednog čoveka koji gleda neku publiku, koji oko sebe ima neku scenografiju. I kad je to stalno aplauz, kad je to stalno "bravo", kad je to stalno to, ume čovek da pomisli da je on stvarno najvažniji, jedini i tako redom. Je l' se to vežba?

- Pa ne, to zavisi... Ideja je važna. Znate ono kad pišete projekat, pa je tu tema, ideja, tekst i tako dalje. E, to kad napišete temu i ideju komada, to mora da bude zdravo i dobro. Inače, ako nije, onda je to - vi aplaudirate...

Ali ja ću da ti kažem, nisam ja baš ni mislila na monodramu. Mislim, ja jesam mislila na monodramu, ali sam mislila na ovu državničku monodramu.

- Pa na tu ja i mislim. Ali kažem samo mora da postoji tema i ideja. I kad imate temu i ideju, kad vam je to u temelju jako i zdravo, onda ta monodrama ima smisla. Ali ako, u principu, to nije zdravo i jako, onda ta monodrama postane egocentrični događaj.

A šta radi publika kad to prepozna?

- Pa publika dobije honorar i ode kući. Mislim... Da. Pa šta da radi?

Nekako si uvek bio dečak, ali neki ozbiljan dečak. I to kad preseliš u neki svoj život, imaš svoju decu, svoje roditelje... A onda pogledaš - rat, menja nas. Ume da nas promeni ovaj unutrašnji rat, ovaj lični rat. Znaš, nekako su mi to uloge i tekstovi o kojima se baš malo razmišlja. A onda, kada ljudi uđu u pozorište, čuju to, izađu - oni nešto razumeju.

- Dožive katarzu, takozvanu. Znaš šta, nama su te teme izuzetno važne, inače ne bi ih bilo. Mislim, ne bismo postavljali te teme.... Negde sam shvatio da mi funkcionišemo po određenim principima. I sad, ponekad, koliko god da su ti principi loši, mi ne možemo bez njih, jer onda nemamo ništa. Mislim, onda imamo osećaj da smo se pogubili, i tako dalje. I mi smo dugo godina korišćeni kao, ne čak ni radna snaga, nego - ratna snaga i to vekovima unazad. Mi smo dobili pravo na svoj identitet, nacionalni i verski, upravo zato što smo se obećali da ćemo biti na prvoj liniji fronta, i ukoliko ovi krenu, da ćemo mi prvi da ginemo. Znači, to je bio dogovor. Oni su nam rekli: "Može, ali vi ovde napravite Krajinu, mi vama damo crkvu, mi vama damo kulturu, mi vama damo jezik, vi možete da se bavite time, ali tu ste, jel tako? " I onda smo mi svojom krvlju, zapravo, plaćali pravo na kulturni i nacionalni identitet, i na verski identitet. I to nekako godinama ostane tako, a to je ono čega mi zapravo treba da se oslobodimo. I zato je kod nas tako zapaljivo, i zato je kod nas tako lako da se napravi frka i da se podele ljudi na ovu ili na onu stranu, zato što imamo taj genetski kod u sebi. I ove predstave govore o tome da je možda trenutak, mada sad je nezgodno. Ali, prosto sam siguran da možemo da se oslobodimo tog koda.