Imao je samo šest godina kad je počeo da piše pesme. Istovremeno je poželeo da postane i kralj prirode. Tada je mislio, kao i svako dete, da je kralj tu da čuva i prirodu i narod. S vremenom, njegove pesme su pokupile sve nagrade u zemlji. Postao je najtalentovaniji mladi srpski pesnik, a njegova zbirka poezije odvela ga je u svet.
Sa druge strane, kraljevi i ostali vladari sve više su brinuli o sebi, a ljude i prirodu su polako prepustili drugima. Jevđenije je, dakle, oduvek bio drugačiji, a to se najteže prašta. Kad se tome doda i njegova buntovnost, onda se lako postaje meta.
Ipak, Julijana odavno ne vređaju reči koje dolaze od onih koji o rečima ne znaju ništa, sem da ih koriste kako bi omalovažili druge. On je pisac; za život zarađuje baveći se reiki medicinom koju je, uzgred rečeno, naše Ministarstvo zdravlja priznalo kao metodu lečenja još pre petnaest godina.
Građanski je aktivista, optuživan za bahato ponašanje i uništavanje imovine zbog pisanja grafita na pešačkom prelazu; više puta privođen, na kraju i uhapšen pa pušten na poslednjim protestima protiv kopanja litijuma.
Veruje u dobro u ljudima i pravo na dostojanstven život svake vrste.
Jevđenije Julijan Dimitrijević je građanski aktivista iz Čačka, član organizacije „Ne damo Jadar“. Ali i pesnik.
„Nagrada ne znam koliko imam, nisam brojao, a mislim da ne bih ni imao ta svedočanstva da moja majka nije bila uporna u vaspitavanju koje je trajalo po tom pitanju najduže – da treba biti ponosan na svoje nagrade i vežbati ponos, a ne bežati od ponosa da ne bi bio gord. Nego vežbati ponos da ne budeš gord. Ali da znaš da su tvoje nagrade i da te zasluže“, priča u „Da sam ja neko“ Jevđenije.
Upitan o svom imenu, kaže da mu je jedno dao otac, a drugo majka. Prvi izbor oca je bio Nićifor. „I uvek se zezamo da je sreća što sam rođen četvrtog, a ne recimo 19. jula. Tada je Sveti Sisoje Veliki i ja bih ispao Sisoje Nićifor Dimitrijević. Tako da je Jevđenije Julije Dimitrijević ispalo odlična varijanta“, naveo je. I kaže – nije da ga i samo ime nije obeležilo.
Za njega je savršeni čovek Vladislav Petković Dis:
„Čovek koji je bio seljak, pesnik i ratnik, a proroštvom video… Jedan moj prijatelj jednom prilikom skrenuo mi je pažnju da je Njegoš na vrhu Lovćena, a Dis na dnu mora. I da ćemo mi uvek na toj osi negde istraživati. Ja mislim da mi moramo da pomirimo ono što danas deluje nepomirljivo. Veliko pitanje vladike Nikolaja Velimirovića. Pa jedna struja ga hvali previše, druga ga previše kritikuje. I onda dođu do toga da mu svi nešto zameraju ili ga hvale, ali citiraju samo ono što mu zameraju ili samo ono po čemu ga žele i hvale. Recimo, nisam čuo da je neko citirao da je vladika Nikolaj u 408. „Molitvi na jezeru“ rekao: „Slava neka je Krišni, velikom proroku naroda svog, slava neka je Lao Ceu.“ A to treba isticati, to je velika teološka misao, velika ljudska misao. Pa onda da je u knjizi „Reči o svečoveku“ rekao: „Oštriji su zubi ljudske presićenosti nego lavovske gladi.“ Pa onda da je konačno kao čovek imao pravo na grešku.“
Kako kaže, svi preterujemo u očekivanju da neko bude savršen. „Ne dopuštamo greške. I ne razlikujemo greške i grehove“.
Navodi da je sam mnogo grešio u životu. „Između mene i onoga što jeste beskraj, Bog, univerzum, ljubav, sigurno ne stoji ni samo jedan greh, a kamoli da stoji samo jedna greška koja bi me opisala“, navodi.
Na pitanje koje bi greške ispravio, kaže da bi išao u vojsku. Tada nije bilo obavezno i nisam otišao, navodi. „Pokušao bih da ranije shvatim ono što sam rekao Bogu, a to je: izvini što sam ikad mislio da nisi tu“, dodaje Jevđenije Julijan.
Osvrnuo se na odnose u društvu, a posebno onaj koji imamo prema starima. Kaže da ih ubijamo nemarom, nerazgovaranjem, zatvaranjem očiju u telefone.
„I onda im zameramo što glasaju za nekog. Dešava nam se da ih ostavljamo na milost i nemilost jednom programu, neću uopšte imenovati program, ali koji u sebi ima arhetipske slike izvrnute, poremećene… Meni su u celoj ovoj priči najnejasniji psiholozi, psihoterapeuti i umetnici koji ćute. Sveštenici se tu i tamo i oglase sada, počelo je i treba da se nastavi… Zato što Isus nije ćutao ni caru, ni ćesaru“, ističe aktivista.
Osvrćući se na sve što se dešavalo sa projektom Jadar, naveo je da je advokat Sreten Đorđević rekao jednom nešto što je „strašno po društvo, ali istinito“, a to je da se naukom može manipulisati, dok je pravo egzaktno. „Mi smo došli do stadijuma da više nauka nije egzaktna. To jest da se indoktrinira, stavlja u službu multimilijarderskih kompanija itd. ili bilo koga, ali se izbegava njena egzaktnost. I još nešto – što ne bi smelo, ni u religiji ni u nauci – da se gubi radoznalost i kreativnost, da se šire horizonti“, navodi.
Iako ga, kako dodaje, oduševljava istraživanje, entuzijazam, radost kojom ljudi pristupaju nauci, ističući da mu je to uvek bilo fascinantno i kao da se u tom delu briše granica između nauke i umetnosti.
„Sužavanjem duha nećemo postići uopšte mnogo, zapravo debelo ćemo otići unazad“, naglašava.
„Da sam neko, da mogu da utičem – vratio bih kulturu u perspektivu. Ali u onom terminu, gajiti, uzgajati“, zaključuje Jevđenije Julijan Dimitrijević.
Ceo intervju pogledajte u videu na početku teksta.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare