„Kad pacijenti postanu klijenti, tog trenutka mi smo biznismeni“: Dr Dragan Milić u „Da sam ja neko“

Da sam ja neko 11. feb 202411:06 14 komentara

Niš, 11h, između dve operacije. Malo traženja i evo nas ispred zgrade kardiohirurgije, potpuno drugačije od starih i oronulih bolnica u okolini. Na zgradi - grb američke vojske. Londonski dečak, prokupački đak, beogradski student i niški hirurg. I lokalpatriota. Sa strastvenim srcem i prkosnom glavom, o sebi niti misli, niti govori da je bezgrešan. Dragan Milić zna i veruje da nauka kojoj se posvetio ne ide bez saosećanja i posvećenosti.

To je nasledio od oca, dede su ga naučile manirima i hrabrosti, bezuslovnu ljubav je poklonio ćerki, a crkvu koja se gradi prekoputa kardiohirurgije, kaže, duguje babi. Jer samo ceo čovek veruje u čuda. A ko u čuda veruje… Ostalo znate.

Prema njegovim rečima, ljudi koji kod njih dođu treba da imaju poverenja da dolaze na dobro mesto.

„Da ćemo mi činiti sve što je u našoj moći da oni dobiju najbolju moguću uslugu. Ako nemate poverenje pacijenata, nećete biti dobar lekar i nećete postići neke velike rezultate u tom lečenju. Ja se trudim da pacijentima koji se spremaju za operacije objasnim šta ih sve čeka, kardio operacije su teške operacije, duge, to je veliki stres za organizam i za ljude koji rade tu operaciju“, kaže on.

Priča da je srce odavno prestalo da mu krvari.

„Toliko ima ožiljaka da je postalo imuno na krvarenje. Kada bih beležio poslednji ožiljak koji je uticao na neko emotivno stanje, možda pre 15 godina kada su počeli da podižu silne krivične prijave protiv nas, neposredno pred otvaranje zgrade kardiohirurgije, to je zaista bolelo, ljudi koji su želeli da spreče otvaranje kardiohirurgije u Nišu. Prezubiš tu priču, ili krećeš tim pravcem, ili se vraćaš unazad. Mi smo rešili da idemo napred“, kaže on.

Priča i kako je došlo do ideje da rade vikendom da bi eliminisali liste čekanja.

„Kada smo završili operaciju, ispred sale, jedan od mlađih kolega je pitao da li bismo mogli nešto više da uradimo, mogli bismo da počnemo da radimo vikendom, da iskoristimo kada je intenzivna nega slobodna, da ima dovoljno kreveta, da možemo da radimo. Kada smo radili revizije, imali smo 150 ljudi na listi čekanja, posle 2 ili 3 meseca, kada hoćemo da obavestimo nekog da se popeo na listi, ispostavi se da su oko 10 do 20 odsto preminuli“, kaže on.

Ističe da je najvažnije da svaki pacijent mora da ima najbolju moguću zdravstvenu uslugu, koja ne sme da se plaća.

„Glavni problem kod nas je što pacijenti više nisu pacijenti, nego klijenti. Tog trenutka gubimo dušu, nismo više lekari, nego smo postali biznismeni. Ljudima treba pomoć, ne mora baš uvek kad ukažete pomoć da budete nagrađeni. Govorili su da imamo burnout sindrom, jer radimo vikendom, a da radimo u privatnoj praksi posle posla, ne bi to rekli. To su apsurdi“, smatra on.

Kaže da nikad nije radio u privatnoj praksi.

„Ne verujem u privatnu praksu. To je moje mišljenje, ja ne optužujem ljude koji rade privatno. Ne mogu to da percipiram, da pacijent ispred mora da plati za pregled, da nekome ko ima egzistencijalni problem naplatite, to ne ide. Ja sam odrastao u Titovoj Jugoslaviji, imali smo neke drugačije norme, mene to drži i dan danas. Mislim da ljudi treba da imaju besplatno lečenje“, kaže on.

Ističe da „kada nemate listu čekanja, više nemate osnov za koruptivno delovanje“.

Pročitajte još

„To mora da stane, to više nije zdravstvo, to postaje biznis. Ne možete zdravljem ljudi da trgujete i to je toliko veliki minus, ne kao vrata, nego je katastrofa i kataklizma. Nemojte da mi neko priča o uspehu Ministarstva zdravlja, kupovinom aparata, pitanje ko će na njima da radi, a opet imate liste čekanja. Drugari, prvo očistite liste čekanja, pa onda možemo da pričamo“, kaže on.

Komentarišući mnoštvo kamera, kaže da se oseća „kao da snimaju neki film koji je sniman 17. decembra u Areni“.

Milić je Radu Đurić proveo kroz bolnicu.

„Laboratorije su dobijene kao donacija, otvorili smo banku krvi, donacija Izraelske ambasade, imamo serološku i PCR laboratoriju, koju je donirala kompletno američka vojska. Pregovori sa EU, to je nešto što je dobro. Kritikovaće samo onaj kome ne treba usluga u ovoj klinici. Ovde smo operisali sigurno blizu 4.000 ljudi, a pregledali na desetine hiljada ovim aparatima u našim laboratorijama, svi znaju da su ove mašine najbolje na svetu, ovo su mašine koje ima kardiohirurgija u Americi. Zamislite nekog kome treba operacija, život mu visi o koncu i kaže neću da se operišem jer su američke mašine“, priča on.

Sve je, ističe napravljeno od donacija.

„Država je ovde napravila zgradu, uložila, tu čovek treba da bude fer. Kad se zgrada gradila 2009. godine, država je dala milion evra za zgradu i milion za opremu koja praktično više ne postoji, jer imamo noviju. Ovo je jedina kuća u Srbiji južno od Beograda koja radi kardiohirurgiju i transplantaciju“, kaže on.

Ima tri specijalizacije – opštu, vaskularnu i kardiohirurgiju, a to niko, prema njegovim saznanjima, nema u Srbiji. Dodaje da je to stimulacija za mlađe kolege, da to sve može da se završi.

„Mislim da je naš narod jako pametan i inteligentan. Većina će reći ovo što ja kažem, problem je što postoji manjina koja ne zna gde su pošli, gde su došli, ali su mnogo glasni. Mislite da su većina, jer se čuju, dok su pristojni ljudi u kućama, ćute, rade svoj posao, ta tiha većina je uvek u pravu, nju ne čujete, ali je nezgodno kad počnu da se čuju“, kaže on.

Na pitanje koji je najvažniji organ odgovara – srce.

„Koji je najvažniji deo u automobilu – motor, srce. Vrlo jednostavno. Imate kompjuter, to je mozak, važan, ali ako motor ne radi, od kompjutera nemate nikakvu vajdu. Volim da kažem da je ovo najvažnija grana medicine, 50 odsto stanovništva u svetu umire od oboljenja srca i krvnih sudova“, kaže.

Da je on neko…

„Da sam ja neko, ja bih malo to sve radio drugačije. Mislim da ovo što se dešava sa politikom, šta je problem, oni našu otadžbinu ne doživljavaju kao obavezu, nego kao plen. Kad pobedite na izborima, vi ste dobili plen koji se zove Srbija. Onda se posvađaju ko će da bude direktor Vodovoda – Pera ili Mika i onda kažu Pera, jer je on zalepio 4.760 plakata, a ovaj 2.200. Umesto da vidite ko je najsposobniji, najbolji, tu je osnovni poremećaj perpcepcije, što dovodite poslušne, partijske činovnike“, navodi on.

Na pitanje da li mogu da naprave bolje srce, kaže – „zdravije svakako“.

„Za bolje srce još nema metode, možda treba još jedna specijalizacija iz psihijatrije kako bih to mogao da nadoknadim“, kaže.

Šta savetuje?

Kako kaže, vino može – čašica, najviše dve.

„Može alkohol, ali doživite alkohol kao lek, jer i aspirin pijete po jednu tabletu dnevno, ili dve, nećete da popijete celu kutiju lekova, jer niste ludi, pa nemojte da popijete ni celu flašu alkohola. Kafa isto može, ali umereno“, kaže.

Cela priča je, naglašava, ne da se sve zabrani, nego da samo imate umerenost.

„Jedino što treba skroz da se zabrani je šećer“, kaže.

Srce mu je, kaže, i život i hobi.

Smatra da društvu fali dijalog.

„Kod nas postoji jedna isključivost, koja je potpuno nedopustiva i bilo ko da pokuša nešto da promeni na bolje se doživljava kao neprijatelj. Naša klinika će izaći sa inicijativom da se odustane od izgradnje Nacionalnog stadiona, to je fantastično, mi volimo fudbal, mesto idealno, ali dajte da sačekamo pet godina, da vidimo da li smo dovoljno ekonomski jaki za to. Naš predlog je da zamolimo da za tih predviđenih milijardu evra izgrade 100 novih porodilišta. A kad budemo imali 100 novih porodlišta umesto tog stadiona, za 10 godina može i stadion, ta deca koja se budu rodila, imaće ko da igra fudbal i ko da gleda“, kaže on.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare