Milan Nikolić: Moja generacija je rekla svoje i nije rekla bogzna šta

Milan Nikolić je filolog po obrazovanju, poslednje dve decenije bio je i urednik, i kolumnista, i autor različitih formata listova i emisija. Piše i govori precizno, jasno i duhovito. On otvoreno priča o sebi sa istim razumevanjem i hrabrošću kao i kada govori o usamljenosti, nemaštini, diskriminaciji na poslu, ali i svakoj vrsti traumama iz detinjstva, deci ubicama, anksioznosti, obrazovanju ili nasilju.

Opisujući period 2000-ih, kada je, kako kaže, učestvovao u stvaranju magazina po meri trećeg milenijuma, primetio je trend pisanja o "ranjivim mestima".

"Tu se krenulo na ranjiva mesta - ubediti čoveka da mu nešto fali. Znači, od onog momenta kada on izađe iz kuće i sudari se sa bilbordom, ako govorim o muškarcima koji predstavljaju nekakvu verziju savršene ostvarenosti po meri ovog doba, on će se osećati i nedovoljnim i uskraćenim za nešto. I onda će krenuti po to, da to pokuša da kupi. Ja sam uređivao, bio sam literarni urednik časopisa Men's Health, tu su se prodavali snovi tipa - savršeno telo za deset dana, pa onda Playboy - sva sreća bio je od samog osnivanja intelektualniji magazin, Esquire takođe. Ali recimo baš sam u Esquire-u, kao prvom muškom magazinu na svetu koji sam radio za srpsko tržište, naišao na sjajan tekst jednog američkog autora koji govori o toj industriji ranjivosti. Odnosno da se targetiraju te tačke gde su ljudi osetljivi, gde se osećaju nekompletno, gde im fali samopouzdanje i tu ih gađati," priseća se Nikolić.

Prema njegovim rečima, danas živimo u godini kada je reč identitet "politički isprostituisana".

"Mi živimo u godini kada je reč identitet politički isprostituisana više nego ikad, a preživeli smo i 90-e. I znali smo šta je sve bilo i šta sve može da bude. Tako da, na tu nedovoljnost se ide i zapravo ona se pothranjuje."

Govoreći o 18 godina rada u magazinima, kaže da je, iako je pisao o modi, lepoti, putovanjima, modernoj psihologiji, uvek tražio neku smisao u kontekstu koji živimo i - upotrebnu vrednost.

"I onda sam se i tu bavio problematičnim pitanjima. Ako sam radio u magazinu za muškarce, ja sam išao da vidim šta su problemi savremenih muškaraca, koja su njihova pogrešna uverenja, gde oni šlajfuju, zašto se plaše novih žena koje dolaze, kojima nije tako lako dominirati i postaviti ih na mesto, šta to menja u njihovim životima. Obraćao sam se manjinama, kao što sam i kroz aktivistički rad. Nema potrebe ja da se obraćam drugim pripadnicima seksualnih manjina, oni već sve znaju. Naravno, mnogima je potrebna podrška. Ali, ja sam se obraćao njihovim roditeljima. Tu je keč. Jer zapravo, ma koliko da smo nezavisni, ma koliko da smo svoji, hrabri, nama znači podrška onih koji su nas stvorili. I ako je nema, ili ako je tamo odbijanje, agresija, presuda, stani-pani, odričem te se i ostalo, to je više od bola. I to može da sruši osobu u potpunosti," kazao je Nikolić.

Na pitanje ko je danas marginalizovan i da li smo danas svi marginalizovani, Nikolić smatra da je na lokalnom nivou marginalizovana pre svega "elementarna, bazična, osnovna ljudska pristojnost."

"To vas čini outsajderom u vremenu u kojem vam zapravo ljudi ispred mog Filološkog fakulteta i Rektorata, nekakvi ljudi koji glume studente okreću prase na ražnju. Prvo, to je sveto mesto jednog grada, jedne metropole, taj rektorat je nečija zadužbina, to su bili moji profesori, ja sam sa Katedre za svetsku književnost. Okej, nismo se svi slagali politički. Mislim, i mene boli što je moj mentor, Vladeta Janković, danas verovatno bliži Mladenu Obradoviću ideološki nego meni, ali oni nisu koristili katedru za indoktrinaciju, nego su predavali antičku književnost, realizam, modernu šta je ko predavao. I na tom mestu ti okrećeš tu životinju, prvo da ga obezvrediš sa svim, da pokažeš da i to može da bude vašar, a onda i da se obratiš ljudima koji dolaze iz Novog Pazara, jer je tebi zapravo je tolerancija pretnja. Jer tebi je pretnja opraštaj. Jer tebi je pretnja komunikacija, razumevanje... Tebi je pretnja što sada mi doživljavamo, baštinimo onu klicu mržnje koja je posejana već od 1987."

Nikolić smatra da smo u prošlosti, suočavajući se sa strahotama kroz koje smo prolazili, učeni da budem "narod-žrtva", te da je to krenulo '80-ih.

"I onda se žrtva boji, žrtva je progonjena i žrtvi nikad nije komforno, čak ni kada je u većini. Strah od nepoznatog je meni razumljiv, ali ovde je rađena opstrukcija toga, vrlo svesno, a radi se i danas naravno, da se edukacijom nepoznato učini poznatim. Umesto toga, nepoznato se pravi da postane jedan veliki bauk. Tu sad ako govorimo o manjinama u svakom smislu, o načinu života koji se ne uklapa u taj nacionalistički, patrijarhalni obrazac. Mi živimo 35 godina prodaje te ljubavi prema domovini, odnosno domovina je već tada postala otadžbina, odnosno nešto drugo. Živimo u tome da je to ta ljubav iznad svega, pritom ja tu ljubav nigde ne vidim. Ja vidim samo da se ta domovina apsolutno i na svaki način obezvređuje. Ako ti imaš 2025. godinu, u kojoj kao nikada do sada ne možeš da imaš Fest, ne možeš da imaš Bitef, ne možeš da imaš nijednu kulturnu manifestaciju koja ti je bila za ponos, ako ti je univerzitet bezvredan - a kakav sad Dositej Obradović, ima mnogo lepši univerzitet da se sagradi u okviru EXPO-a, to će biti strava. Šta je tu ljubav? Ja tu ljubav ne mogu da razumem. To je nek anđeo uništenja," navodi.

Hrabrost kao prvi korak je, kako kaže, neophodna i njen kvalitet se ogleda u tome koliko će istrajati.

"Jer mi smo upravo iz te uloge žrtve govorili s prezirom o tim novim generacijama kao apolitičnim, nezainteresovanim, koji žive u nekom digitalnom svetu, pritom smo mi isto tako uključeni u taj isti svet. I onda se desi da oni imaju jedan stav koji zapravo jako preispituje poziciju u kojoj smo mi stari. Ja mislim da je moja generacija rekla svoje i da nije rekla bog zna šta... Ali će isto tako da dozvoli sebi da bude sudija drugima. Mi volimo da sudimo i volimo da osuđujemo. E sad, mislim da ova nova generacija se neće zadovoljiti time čime smo se mi zadovoljavali. A to je kako smo ono birali - manje zlo, spasi glavu, može da bude i gore itd. Oni hoće nešto potpuno drugačije. '96. godine ja sam bio brucoš, mi smo bili na ulici 120 dana, proživeli smo to vreme otpora i ostalo. Ali bilo je mnogo drugačije u odnosu na sad. Mi smo samo hodali, nismo odustajali, imali smo zahteve. Ovi ljudi se bave rešenjima. Oni predlažu, analiziraju, oni sarađuju međusobno na tome, oni se bave sistemom na jedan način koji je između ostalog i naučni. Ne samo praktičan i ne samo manifestan - u smislu protesta na ulici itd. Tako da - to je razlika, to je taj kvalitet nove generacije koja neće da ostane samo u teoriji. I nije deklarativno opredeljena za nešto i to je to," kazao je.

Ceo intervju Rade Đurić sa Milanom Nikolićem pogledajte u videu iznad.