"Ja ću da ostanem na prvim linijama RTS-a. Ostaću na RTS-u, jer ga volim", rekao je novinar RTS-a Milan Srdić koji je januaru uputio otvoreno pismo glavnom i odgovornom uredniku informativnog programa Nenadu Lj. Stefanoviću, a u kojem je napisao da mu je nakon jednog uključenja uživo posle tragedije u ovom gradu, potpuno onemogućeno da izveštava.
„Kao što sam tamo napisao ‘da sam skakao (Aleksandru) Tijaniću po glavi’, ja ću i dalje da ‘skačem’ RTS-u po glavi, kome god treba. Super je biti u fotelji, a teško je biti na prvoj liniji na RTS-u i gurati Šodroš, mostove i tako dalje. Tu (na RTS-u) će biti u budućnosti, nadam se do moje penzije“, rekao je Srdić u emisiji „Da sam ja neko“.
Govoreći o padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, Srdić je istakao da je Novi Sad „ranjena panonska vila“ i da su svi oni u Novom Sadu „ranjeni“ onim što se desilo 1. novembra prošle godine.
„Mi sada tu našu panonsku vilu (Novi Sad) vidimo ponovo ranjenu. Mi nikako nismo došli sebi posle toga. Ja nisam došao sebi. Posle nekog određenog vremena sam stvarno mislio da nisam normalan što ne mogu više da dođem sebi. U tom smislu, ustanem ujutru razmišljam o tome, legnem razmišljam o tome, pijem kafu i razmišljam o tome, opsesivno razmišljam o tome“, rekao je on.
Srdić je naveo da je na svakom protestu bio kao građanin, ali i kao novinar i Novosađanin.
„Video sam kada je Jelena Stupljanin držala govor ispred Železničke stanice, gde je jako vikala, a gde je svaka druga rečenica bila ‘Ovo nije normalno’. To nije normalno i mi svi znamo da to nije normalno. Znate, Novosađane je jako teško naljutiti, mi stojimo na crveno i kad nema nikog, mi smo svi takvi, ali kad nas naljutite onda ne možemo to da zaboravimo“, poručio je on.
On je istakao kako je „katarza, isceljenje krenulo iz Novog Sada nakon tragedije“.
„Ljudi se bude u svakom mogućem trenutku“, istakao je on.
To je za nas bilo mesto gde su stajale naše mame, tate, babe, dede, išli hiljadu puta i kad kažu – svi smo mi mogli da budemo ispod te nadstrešnice – i ja sam bio od 1996. ne znam koliko puta, kao student, naveo je.
Govoreći o otvorenom pismu, naveo je da mu je veoma drago što je dobio podršku kolega, a najviše novinarskih udruženja, dodajući da kad je imao taj „izlaz“, da je zapravo bio na ivici.
„Na ivici si da ne pričaš loše o kući koja te hrani, koju neizmerno poštuješ… Ali to su bile neke stvari koje sam morao da uradim. I mnogi su me pitali zašto sam ćutao. Ja nikad na RTS nisam ćutao, ja u svojim prilozima nisam ćutao. Voleo bih da znaju ljudi jednu stvar – kada su me cenzurisali, ja imam obavezu prema RTS da odem prvo do svojih pretpostavljenih, što sam više meseci radio. Nažalost, bukvalno 10 dana pre pada nadstrešnice sam ponovo otišao i rekao za određene stvari, određene cenzure i borio se protiv njih. Ja nikad nisam cenzurisan na RTS u tom smislu, ali se dešavalo da jednostavno gledam Dnevnik i ne ode moj prilog, i kažu – nismo imali vremena. To je jasna poruka – izvini, ne možeš, preterao si“, navodi.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare