Reditelj Stefan Đorđević: U magli sam naučio da vidim i lepotu i istinu

Imali smo sve uslove za jedan dobar film. Magla ili smog koji podsećaju na grad u kome je odrastao i kome se stalno vraća, šumu koju je naučio da voli i pre, a posebno za vreme snimanja svog prvog igranog dugometražnog filma i neizvestnost svake vrste koja pritiska više i od magle koja nikako ne odustaje.

Stefan je rođen u Boru. Nakon preseljenja u Beograd zbog studija, njegovo dotadašnje glavno interesovanje skejtbording preusmerava ka filmu i fotografiji.

Njegov amaterski film "Crap" poslužio je kao inspiracija za dugometražni film "Tilva Roš" Nikole Ležajića u kojem Stefan igra jednu od dve glavne uloge. I ovaj, kao i svi drugi njegovi autorski filmovi kasnije, nagrađeni su na najprestižnijim međunarodnim festivalima.

Debitantski igrani film, "Vetre, pričaj sa mnom" koji potpisuje kao scenarista i reditelj, promenio je i njega, i publiku koja ga je gledala širom sveta. Posvetio ga je poslednjim danima života svoje majke. Glavni glumci u filmu su i ostali članovi njegove porodice. Film je osvojio ovogodišnje Srce Sarajeva, a nagradu je posvetio svim majkama studenata u Srbiji.

Iako pola života već živi u Beogradu, vezaniji je za svoje rodno mesto, za Bor. Kako kaže, za dvadeset godina, koliko živi već u glavnom gradu, postao je zagađeniji, pa se oseća u njemu kao svoj na svome.

Pronašao se, kaže, u džungli zvanoj Beograd, u koji dolazi da studira. Pronašao se, jer, navodi u Boru nije bilo toliko mogućnosti. Na primer, mesta za skejt. Izraženija je, supkultura nego u manjim mestima.

Detinjstvo opisuje kao bezbržno i bogato.

Trenutak kada stvari počinje da vidi kao što ih vide odrasli, počinje, kada počne život da vam se dešava. Izgubio je jako mlade roditelje.

"To te navede da razmišljaš o samom životu i uslovima života. Mislim da se ta bezbrižna percepija menja kroz životni proces koji se svima nama dešava", ističe.

U vreme kada je počeo da snima prvi filmove, navodi, nije bilo jednostavno imati kameru. Postepeno se zaljubljivao u snimanja, a njegov drug imao je prvi fotoaparat koji je koristio. Kanije je nabavio DV kamericu. Najviše je, navodi, na njega uticala Tony Hawk's igrica i skejt, i poželeo je da pravi te stvari.

U tom trenutku nije razmišljao o kontekstu, vremenu i prostoru, samo je bila euforija koju je želeo da zabeleži. Većina protagonista iz filma živi i radi u Boru, a jedan u Beču.

Naš sagovornik, šetao je i sa studentima od Bora do Niša sa studentima. Skejt park u njegovo gradu, tada je srušen.

"Svi čekamo da malo odmagli. S obzirom na to da sam iz Bora, navikao sam da vidim lepotu i u magli. I u magli postoji nešto tajnovito, skriveno, ali i nešto lepo", navodi.

Kao mlađi, kaže, odlučio je da ne želi da politika i vera ne budu deo njegovog života, ali su ga životne okolnosti demantovale.

"Okrenuo sam se skejtu, ali gubitkom oba roditelja, počeli smo brat i ja dosta da se osvrćemo prema društvu. Uzroci odlaska naših roditelja tako mladih su društveni. Nije samo moja mama preminula od raka, razne mame umiru od raka u Boru. To nije individualna stvar, to su životni uslovi koji remete uslove života, ali ne samo u Boru", dodaje.

Veruje u promene i osvešćene mlade ljude i nada se društvu koje će biti za te mlade ljude bolje. Da je on neko, kaže:

"Da sam ja neko bio bih vetar. Biti vetar nosi svašta nešto. Oni koji su pogledali film, znaju na šta mislim. Biti vetar znači biti otvoren, voleti, brinuti, biti u skladu sa prirodom, ali znati i kako da promenimo stvari kod nas."