S đacima snima filmove, igra krajcarice i hajdukuje: Miloš Racić - profesor sa velikim delima

Miloš je rođen u Lovćencu, bio je student novosadskog Filozofskog fakulteta. Godinama je već u Užicu, gde je posao dobio najpre u dva sela, a sada dodatno radi i u jednoj školi u gradu. Njegov rad je potpuno drugačiji.

"Godinama radi svoj posao pokazujući da može da se stvara i bez mnogo sredstava, ali i uz mnogo ljubavi i da jedan čovek može da napravi razliku. Nastavnici su elita, on to dokazuje svaki dan. On je neko. U potpisu, Milica Bolarin". Tako je o ovom izuzetnom profesoru napisala njegova koleginica.

Kaže da je posle završenih studija za posao konkurisao od Horgoša do Dragaša. Bio je spreman da ode gde god da ga prime i to baš da bude nastavnik u školi.

"Ja sam mogao eventualno da radim možda ili u muzeju ili u nekom arhivu, ali ja sam voleo upravo to. Volim ovaj posao, volim da budem nastavnik, volim da imam đake, da imam svoje odeljenje. I čekao sam i eto 2007. sam dobio poziv da dođem u školu u selu Ravni i u Drežniku", priča. Sada ima jedan deo fonda časova i u Osnovnoj školi "Slobodan Sekulić" u Užicu.

A drugačijim ga čini to što je on sa svojim đacima, najpre u selu, napravio oko 130 kratkometražnih filmova. "Imamo i jedan dugometražni, zove se "Povratak crnog meseca" i nalazi se na YouTube-u, može da se pogleda.  Inspirisan je pomalo literaturom Milorada Pavića", priča u Da sam ja neko.

Glumci su njegovi đaci.

"To je uzrast između petog i osmog razreda, pošto ja radim u osnovnoj školi. Mada, u nekim filmovima su i ovi iz nižih razreda, kada je trebalo da malo popune. Statisti. A i to je isto bilo veoma dobro, što za par godina i ti statisti, kasnije budu pravi noseći glumci", priča.

Većinu stvari koje osmisli radi posle časova, bez obzira što su u pitanju i različita sela, gradska škola - za sve nađe vreme. Piše i drame, režira sve.

"Sve je to počelo zapravo kad sam deo nekog gradiva želeo da njima prikažem na taj neki malo dramski način. I prihvatljiviji. Da njima to bude zanimljivije", navodi.

Palo mu je na pamet da to bude na način da đaci budu ti likovi o kojima se u  gradivu priča.

Organizovao je srednjovekovna popodneva, zapravo žurku uz srednjovekovnu muziku, a đaci bi imali zadatak da osmisle ambijent.

"Tu su bili grbovi, razne vlastele iz Srednjeg veka, pa bismo onda i kostime se trudili da napravimo, naravno, koliko imamo. Objektivno, ne bi to moglo sada da impresionira neku širu javnost kada su u pitanju ti kostimi. Ali, sama naša mašta koju smo imali, to je meni uvek bilo jako i važno - da se deca osete kao da su u Srednjem veku - bilo je dovoljno da mi napravimo tu atmosferu. Mi smo zaista i igrali, plesali, čak smo i pravili gozbu po ondašnjim receptima", prepričava svoje aktivnosti s đacima Racić.

Napravio je nešto što se zove hajdukovanje.

"To su bile hajdučke igre, to je baš sad evo u ovo doba, april-maj kada je proleće. I na livadi, recimo, imamo te neke stare narodne igre. Pa je tu bilo bacanje potkovice, pa bacanje džilita - koplja. U suštini to je dosta bilo inspirisano i našom narodnom poezijom i romanom "Hajduk Stanko" pa smo hteli malo i na taj način da se poigramo", navodi prof. Racić, dodajući da se đacima sve to mnogo dopadalo. Neki od njih imaju danas i oko 30 godina, i kad god se sretnu, kaže, pričaju o tome i sećaju se tih igara.

Organizovao je i matinee u duhu 30-ih godina XX veka, uz kostime i muziku tog vremena. "Donosili smo novine, imam sačuvane Politikine zabavnike iz 30-ih godina, NIN, pa razna štampa iz tog perioda - to smo isto čitali", dodaje.

Pravio je i događaje gde su se izvodile "igre starog sokaka" - zabave kakve su nekad organizovane u 20. veku, kao igre na ulici. Pa su đaci igrali fudbal loptom krpenjačom koju bi napravili. Deca su igrala krajcarice, klikere...

Na pitanje koliko nudimo mi našoj deci, kaže moramo više. "Moramo se potruditi, pogotovo u osnovnoj školi... Nastavnik mora da ima onu maštu, upravo onu dečju", naglašava.

"Primitivizam i bahatost su roditelji nasilja"

Voleo da ovo društvo u kome živimo više poštuje prosvetu, kulturu. Da je "neko", borio bi se protiv primitivizma i bahatosti, "jer su primitivizam i bahatost roditelji nasilja".

"Ako mi eliminišemo primitivizam i bahatost, na dobrom smo putu da imamo  neko malo bolje društvo... Ja prosto ovaj posao u prosveti vidim kao jednu prometejsku borbu za neke bolje stvari, za našu decu. To je borba za kulturu, za hrabrost, za sve te neke večite, divne osobine i vrednosti koje suštinski krase naš narod", navodi profesor Racić.

Smatra da je naše društvo najbolje prolazilo u 19. veku. "Čini mi se da je to najbolji i najzanimljiviji period naše prošlosti, kada su se i institucije, i država i narod "penjali". E sad, u nekom ovom novijem vremenu, izgleda da se malo spuštamo. Ali dobro, znamo da posle svake tame mora da dođe opet novo jutro, pa se i nadam nekom novom usponu i novoj zori", rekao je u emisiji "Da sam ja neko" Miloš Racić.