"Studenti neće da ulaze u našu štroku i kukavičluk": Cane o granicama, pravilima i "trošku puta"

Kako je rekao, "ne živimo po pravilima da bismo lakše živeli".

"Čovek izbegava sve to, daje odstupnicu sebi da bi živeo onako kako hoće, a onda na kraju vidi da to ne daje neki rezultat, da se negde zeznuo. Sva ta pravila su granice nekoj našoj samovolji, nekom našem proračunu, koji je u stvari u korist naše štete, nije dobar. Da bi živeli po pravilima moramo da smo u nekoj odgovornosti, ali mi nećemo. Rođeni kao aljkavi, imamo stalno neku odstupnciu prema nečemu što treba da nas predstavi u boljem svetlu", kaže on.

Prve pesme je počeo da piše sa 14 godina.

"Sedmi, osmi razred, kad ćeš da počneš nego tad, da ti kao pokažeš, hej kao pa nisam ja baš bezveze toliko, ja sam pametan, nadobudan, to je mladost, početak neke mladosti", kaže on.

Na pitanje da li sada misli da je "gotov čovek", kaže da smo "svi gotovi, samo čekamo da odemo".
"Valjda uvek tražiš neku celinu koja ti nedostaje, uvek neki santimetar koji ti nedostaje u nekoj tvojoj meri koju ti je život odredio, život te izmeri, pa ti možeš da misliš šta hoćeš, možeš da se nadaš i da se ložiš, ali to je što je", kaže on.

Kaže da se "najviše nadao i ložio kada ništa nije znao".

"Ne zna mladost, šta zna mladost, ona ide... Uvek te nešto demantuje, možeš da pričaš šta hoćeš, da zastupaš neke stavove i sve to, ali sve to dođe na proveru. Život je taj koji udara atest, žig, ono može ne može, hajde ispočetka, radi domaći. Svim našim rečima kontekst vremena daje drugi smisao", kaže on.

Ističe da "ništa nije zakucano, ali postoje te nezaobilazne stvari koje su date".

"Koje nemaju veze s nekom modom, a opet mi živimo u toj nekoj modi vremena. Nažalost, posle ukapiraš, to mladalaštvo prošlo je u nekoj antiestetici", kaže.

Dodaje da "ljudi ne žive slobodno prema sebi".

"Uvek hoće da budu nešto drugo, ono što jesu teško podnesu. Hoće da budu u nekoj ulozi koja im se sviđa žešće, to je tako", kaže.

Osvrnuo se i na studentske proteste.
"To je mladost, hrabrost, pravda i ništa drugo. Uvek si na strani toga, vremenom postaješ korumprian, boriš se protiv toga, protiv nekog oklopa, ljušture, čaure, a onda je meni drago kad postoje mladi, ne kalkulišu ništa. Sve je krajnje ono - tražimo ime i prezime, i ja sam tražio ime i prezime ko je napravio s*anje u naše ime, ali nisam ga dobio. Sav taj greh se i dalje uvaljuje sledećim generacijama i on se proglašava kao mentalitet, a nije, nego neka sramota uvijena u neki papir šareni, da li je patriotizam, da li je neka laž, linija manjeg otpora, a onda dođu ti ljudi koji imaju 19, 20 godina, nisu oni klinci pa kao ne znaju šta rade, neko manipuliše... Oni znaju, neće da ulaze u našu štroku, neodgovornost, kukavičluk, koji smo im ostavili, preko te negativne selekcije, vlada nama i ne da nam život", kaže on.

Dodaje i da "mi ne živimo".

"Mi životarimo nešto tu, obmanjujemo se, oni hoće ime i prezime, zašto je ovako, ko je tako, ne želimo laži, mladost istinu traži", kaže Kostić.

Kako je rekao, "nije stvar samo izgraditi, treba čuvati i negovati".

"Kao i studenti koji će da odu sa fakulteta, a znaju da su ispali heroji u jednom trenutku svog života, ne smeju to da zaborave. Kao tu sreću kad čovek upozna, onda je stalno njuši i traži da je prepozna, ono što mu se desilo, on bi uvek da bude, a sve te lepe stvari se dugo čekaju, a kratko traju, jer je život takav kakav jeste", smatra on.

Sve je, dodaje, "trošak puta".

"Sva naša sećanja, misli, onakvi kakvi smo, to je trošak puta, mi smo ono što je ostalo od nas, kroz prolazak kroz vreme", misli on.

Nema, kaže, nikakvu pretenziju.

"Najveća pretenzija je sloboda, da mogu slobodno da živim, da mislim, da idem, da prolazim. Stvar je biti zahvalan, kao kad digneš roletnu i vidiš lep dan. Život je borba sa samim sobom", kaže on.

Na pitanje šta je njemu granica, kaže da je granica "da ne budeš glup".

"Da ne ispadneš, u redu, ispadnemo mi glupi, ali ne toliko da bi svoju glupost opravdavali non stop. Uvek su date šanse za popravak, dok si živ imaš šansu za neki popravak, da uradiš nešto što nisi uradio juče", kaže on.

Kao najvažnije reči u životu izdvaja - istinu i život.

"Život koji vodimo je istina naša", ističe.

Na pitanje o muzici i novim stvarima, kaže da "te stvari postoje".

"Ovo vreme je prevashodno Antona i mene okrenulo naopačke, naglavačke, čekamo da se opet vidimo, da se prepoznamo", otkriva.

Da je on neko...

"Da sam ja neko, ne znam šta bih ti rek'o. Eto, odgovorio sam ti. To su Indeksi? Lepa je pesma, Duško Trifunović, kako je on dao smisao svim tim ljudima. I to će tek ljudi u narednim generacijama da ukapiraju, šta znači biti pesnik, taj čovek je bio pesnik, osmislio, dao razlog postojanja i smisao svemu, tim ljudima, tih šezdesetih godina", zaključuje Kostić.