Tanja Petrović: Prvakinja države 27 puta u karateu, ali i u snoubordu - ima i svoju "holivudsku priču"

U jednom trenutku je mogla da postane i - holivudska glumica.

"Da, ja sam iz kuće Bitlsa imala ugovor. Posle takmičenja, posle otvorenog prvenstva Amerike, 1995. godine, Vesko Mićović i ja smo bili prvaci Amerike. I usred sankcija, tada su još uvek bila sankcije, i ludom srećom smo nekom i dobili te vize, samo nas dvoje. Sve su ostali odbili, jer su imali diskreciono pravo da daju ili da ne daju. Uglavnom, niko nije ni išao. I konzul sa kačketom kaže, a što vi idete tamo? Pa idemo da se takmičimo. A što? Pa obično kad smo takmičari idemo da pobedimo. A vi da pobedite Amerikance? Tu su oni sati i sati provedeni, čekujući vize od 1992. do 1995. Rekoh "da - da pobedimo Amerikance". A Vesko kaže, jesi ti normalna? Tek sad neće da nam da vize. Ono, gomilu onih papira, znaš i sve. I on kaže, čekajte tu. Zove nas on i kaže, ok, ja sam rešio da vam dam vizu. Ali pod jednim uslovom. Kad se završi takmičenje, da mi obavestite šta ste uradili. I ja mu uredno pošaljem. Prvaci Amerike, Tatjana Petrović, Vesko Mićović. I njihov časopis Black Belt, koja je za celu Ameriku važan za borilačke veštine je objavio "Invazija Jugoslovena". I tad odem u Los Anđeles iz Las Vegasa. I tada dobijemo ponudu producenta Dejvid Ćao, koji je živeo u kući Bitlsa. I ponudio nam je ugovor o snimanju filmova. I da vodimo borilačku školu. Za naš račun, ali u njegovo ime. I da živimo na Beverli Hilsu. I tu smo bili tri dana. I šta se desilo? Tog dana se mi šetamo onom ulicom gde su velikani ostavili zvezde holivudske, ostavili, ajde rekoh to da vidimo. I nikad ne kupujem Politiku. Moj tata kupuje Politiku. I na kiosku Politika na srpskom, rekoh da vidim šta se dešava. Mi smo došli Jatom, JAT nam je pomogao da dođemo. I pogledam, skinute sankcije za sport. Prvo su za sport, a posle ekonomske. I ubijen direktor Petrović se prezivao Jata. I ja, kako ćemo se vratimo? A on je rekao, naravno da mora se vratimo, zato što sad prvo takmičenje ide karate Evropsko prvenstvo u Helsinkiju prvi vikendi maja, a ovo je bila neka sredina aprila. Znači, Vesko, pakuj stvari idemo da učestvujemo na Evropskom prvenstvu. Ne pada mi na pamet. Ja sam holivudski glumac. I ja kažem, ne, jesi normalan, sad ćemo imati i zastavu i grb. Napokon, i mi napatili smo se sve vreme tih sankcija. Ja smo non stop se takmičali preko Marka Nicovića koja je to omogućavao, a ja sam non stop uzimala medalje. Bila u prvih tri do pet u svetu sve te godine. I nisu bile himne nego olimpijska zastava, olimpijska himna, Oda radosti. Jurcali su nas po hodnicima, skidali nam trenerke. Mislim, to je teško, sve to je bilo užas. I onda sam ja to prosto osetila, onako, napokon, više nema, da nam neko brani, da smo ovo što smo. I način na koji sam se ja borila je bio da budem u Srbiji, da radim za našu zemlju i da budem tu, to je najvažnije mesto gde ja treba da budem. I pokupimo se, vratimo se za Beograd", seća se ona.

Kako kaže, zna koliko ima godina, ali medalja ne.

"Ovo je 46. godina u sportu, u karate sportu. Usput sam prvak države u snobordu, u mauntin bajku i još nekim sportovima. Moja ljubav je skijanje, sneg, prvo je bilo skijanje, pa kad je došao prvi snouboard u Jugoslaviju, tad smo bili studenti na Kopaoniku. Probali smo taj snouboard... I 1993. sam bila prvak države. Već sledeće godine bila druga, 1994. i 1995. sam shvatila da moram time ozbiljno da se bavim zato što je snouboard savez postao poseban savez i pri Olimpijskim igrama je počela ta disciplina. Pa ako ne odem kroz karate na Olimpijske igre, imam šansu da idem tako...", kaže ona.

U karateu je bila prvak države 27 puta.

"To ne znači 27 godina, zato što se u početku do 1993. godine, čini mi se, je postojalo pravilo da možete u obe federacije International Karate Traditional Federation i World Karate Federation, to su dve svetske federacije u kojima možete da se takmičite", kaže.

Njen klub je, kaže, bio Crvena zvezda.

Paralelno je išla i na internacionalna i interkontinentalna takmičenja.

A usput je završila Pravni fakultet i dve godine radila kao pravnik u advokatskoj kancelariji. "Pripravnik zapravo, i spremila sam pravosudni ispit koji nisam, nažalost, položila, jer se posle bombardovanja javilo 50 nove dece u naš klub... Jedva su čekali da se vrati normalan život u ovaj grad i osim toga što se 160 dece vratilo, plus 50 dece nove, onda sam ja shvatila da ipak moram da se posvetim karateu i prosto više nisam radila kao pravnik", kaže ona.

U šali kaže i da svira klavir "po raznim hotelima".

"Zadnji put moje izvođenje Balade za Dalidu je bilo u Francuskoj ambasadi osmog marta na radnom doručku kod ambasadora povodom žena u sportu i žena uopšte na raznim pozicijama u Srbiji. I tamo je bio jedan koncertni klavir i neka gospoda su rekla - jao kako bi bilo lepo da imamo i pesmu za osmi mart i rekoh - pa dobro mogu ja da vam odsviram ako želite", priča ona.

Dok je bila trudna, trenirala je decu plivanje.

"Mislim sve vreme trudnoće sam vežbala, apsolutno mi je nekako bilo sve ok, mada sam se ugojila 23-24 kilograma, ali sam bila jako mobilna, sa pet meseci sam vozila rolere, trčala, špaga.  I dan pred porođaj sam skakala u Dunav sa čamca, jedan naš prijatelj je imao čamac i ja sam rekla hajde. Sutradan sam došla na pregled i doktor kaže - ostani da te porodim", kaže Petrović i dodaje da se sutradan rodila njena ćerka Tara.

Karate, navodi ona, "nije toliko, bar u ono doba, ali nešto nije ni sad, toliko popularan medijski".

"Bio je, ali je imao padove, zavisi u stvari od ljudi koji vode Savez. Kao i danas. Dok je bio Marko Nicović predsednik Karate federacije, Karate saveza Jugoslavije, zaista smo bili primer, jer smo se borili da učestvujemo i u toku tih sankcija i kasnije. Istorijski uspeh, recimo, se desio 1998. godine po prestanku sankcija, mi smo dobili organizaciju Evropskog prvenstva u Beogradu, gde je Markovom zaslugom, jer je bio uticajan i politički, i u smislu sportske diplomatije, izborio se da jedna zemlja pogođena sankcijama dobije organizaciju Evropskog prvenstva. Mi smo osvojili istorijski uspeh. Osam medalja na Evropskom prvenstvu sa selektorom Dušanom Dačićem, koji je najzasluženiji za to, zaista, i Marko Nicovićem kao predsednikom. Ja sam tad računala da ću tu da završim svoju karijeru, jer sam se toliko napatila za vreme sankcija, ali Tara nije pitala kad su sankcije i kad nisu. Peti mesec trudnoće, ja svoje Evropsko u Beogradu čekam u drugom stanju, kažem moja deca su moja najsjajnija medalja i njih sam usput rodila. Hvala gospodu Bogu da se tako desilo, jer da sam se ja pitala, kada ja želim, ko zna kad bih ja to rešila, da li bih tad mogla, ili bi se dešavale ovakve ili onakve stvari, ali kažem nešto, kada dobre stvari radite, dobre stvari vam se i vraćaju", kaže ona.

Otkrila je i čega se plaši.

"To su odnosi, to su ljudske zlobe, nepravde, podmetanja, gluposti ljudske. To me jako plaši, jer ako takvih ljudi, na žalost, ima sve više i više, onda se ovi drugi ljudi povlače. To nije dobro, to apsolutno nije dobro. Menja se sredina u kojoj živite, menja se država u kojoj živite, menja se u krajnjoj liniji ceo jedan milje ljudi, ne možete sami normalno, oko vas, a vi tu prosto nekako ostajete ili sa malo oružja ili bez oružja i onda morate neka druga sredstva da iznalazite da se borite protiv toga. To je jako, jako teško. Više bih volela da imate, kao i u borilačkim veštinama, vidljivog neprijatelja nego prijatelja pod znakom navoda", ističe ona.

Misli da je "neka budućnost u tom sabiranju sličnih ljudi" - moralnih, principijelnih, nepotkupljivih ljudi, ljudi koji interes vide u društvenom interesu, tj. u zajedničkom interesu.

"U zajedničkom interesu se stvara svaki pojedinačni interes. Skoro smo imali neki razgovor sad i ja kažem, ali da li shvatate, da li shvatate da imate dete u čoveku koje je bilo pionirski predvodnik u četvrtom razredu osnovne škole, koje se zaklinjalo ovoj državi u školskom dvorištu, koje je nosilo crvenu maramu, koja je naučena da... Znači zakletve, ja bih uvela zakletve, kad ulazite u kuću, kažete vašu zakletvu. Mi to imamo na sportskom kampu Nipon. I održavamo prosto u toj jednoj maloj mikro sredini sve te principe koji zapravo grade ličnost od malena. Mi smo, da kažem naša generacija, pa i kasnije, je tako učena, mi smo učeni da opšti interes je najvažniji interes. Iz njega će svaki pojedinac imati korist, a ne obrnuto", naglašava Petrović.
Idealno bi bilo, kaže ona, "kada imate jedan sistem koji protežira takve vrednosti".

"I mi smo to imali. Mi sad stvarno, evo, svedoci smo da toga nemamo. Naše vrednosti su izopačene vrednosti. One koje se diktiraju putem medija i tako dalje i televizije. Jedino osnovne, čak i u školama počinje, već je počelo da se okreću neki sistemi vrednosti. Gde još imate zdrave osnove, to je porodica. A i ona se napada, ali i zaista porodica. Znači mama, tata, sin, ćerka, daj Bože još pomalo potomstva, da imate baba, deda. I ovako jedna mikro sredina kao što je karate klub Nippon, kao što je karate klub Skipper, ili kao što su zajednice neke koje neguju te vrednosti", ističe ona.

Kroz njen karate klub je prošlo oko 6.000 dece.

"Da igra lastiš, da bude požrtvovan, da daje svoj maksimum. Da poštuje protivnika, da poštuje učitelja, kao što i učitelj poštuje učenika. To su stvari koje se, kada dođete u klub i stanete u liniju, prva stvar koju svake godine, svakog treninga, na kraju i na početku, deca govore, jesu poštovanje i disciplina. Poštovanje i disciplina su dve reči koje moja mala deca sa 3,5 godine jedva izgovore, kažu disicicina i mi ih snimimo, pustimo ih na društvene mreže. Ali to odzvanja, oni rastu sa tim, mi pričamo im nekad zašto se poklanjamo, nisu to rituali zbog Boga, nego imaju svoje smislove zašto. I tačno im objasnimo sve to. I oni vremenom tu reč shvate, shvate ih iskustveno, ne shvate ih zato što sam ja autoritet i kažem moraš to da znaš, e moraš to, a zašto, pa zato što sam ja tako rekla. Ne. Oni vide na primerima i u našim odnosima zašto je to potrebno, šta to znači, jednostavno to postane način njihovog ponašanja. To isto radimo i jako puno možemo da uradimo na sportskom kampu Nipon kad smo 24 sata sa decom tamo i ovde 3,4, 5 puta nedeljno", navodi ona.

Prema njenim rečima, "naš sistem se privatizuje zapravo, počinje da postaje jedna privatna organizacija".

"A to ne može, opet se vraćamo na onu priču, ne može dobro da donese zajednici. Može da donese pojedincima, koji god su. Nebitno da li su u državi ili u savezu ili u nekoj uskoj organizaciji. I ne traje dugo. Urušava se. A kada imate negovanje sistema, negovanje vrednosti, da shvatate da ste jako zamenjivi, da, taj period života vašeg koliko ste u nekoj poziciji da donesete dobro nekome, da li stručnošću u finansijama ili tako dalje, je samo zalog vaš za razvitak tog sistema u kome postoje još hiljade i hiljade potomaka vašeg sistema koji će to da nasledi i da radi. Pa, sećate se, mi nekako, nikako da nasledimo dobrobiti koje smo imali iz prethodnih sistema. Uvek kad neko dođe i kaže, e, sad ja. Od mene počinje... Niko pre toga ni za šta nije valjao, pa nemoguće da ništa, baš ništa. E, dokle god ta priča ide, mi kaskamo za svetom. Mi kaskamo u idejama, u rešenjima, upravo u tom boljitku sistema, jer nikad privatna organizacija nije donela boljitak celoj zajednici osim instituciji sistema razvoja jednog društva", kaže ona.

Karate, kaže, nažalost nije tamo gde je bio.

"Imate zadnji rezultat i to će biti upisan isklesan. Zato što ne može da se ponovi. Zlatna medalja na Olimpijskim igrama Jovane Preković. To je fantastičan rezultat. Nažalost, karate više nije olimpijski sport. Ove godine nije, pitanje kada će biti. Ali, Slobodan Bitević, višestruki prvak sveta i tako dalje. Mladi, mlada, mlada deca, mladi takmičari koji su sasečeni negde u razvoju kao što je Tara Ropret i ostala takmičarka garnitura. Jednostavno nisu podržani sada od ovog saveza. Evo ja sad pitam, kako vi ne možete da podržite vaš podmladak, vaš razvoj, vaša krila? Vi sad sećete nekom krila za šta? Zbog čega? Za koga? Ne podržavate njihove seminare, ne podržavate njihove rezultate. Ta deca se sada bave našom decom. Održavaju seminare da prenesu svoje znanje. Vi bojkotujete takve stvari. Pa kome je to u interesu? Zato nemamo rezultate. Zato nismo na onim pozicijama na kojima smo bili ranije", smatra ona.

Ipak, kaže da nije razočarana.

"Nisam. Ja kažem, mene to prvo udari, pa se malo povučem. Što kaže, Marko Nicović mi je jako, da kažem, guru negde bio u tim stvarima. Oliži svoje rane u pećinu izađi i jači. Naravno, svi smo mi ljudi, opet te slabosti postoje. Ali, izađeš iz te svoje pećine i rešiš da ne odustaješ. Kad vi kažete, čoveku slušaj me, ja ovo neću odustati. Ja ću se boriti do kraja svog života sa svim svojim kontaktima, energijom, ljudima, pameću i znanjem, iskustvom koje imam. Ja neću odustati do kraja. To je ozbiljna pretnja. A nemam ništa. Nemam nasledstvo, nemam šta. Ja samo imam rešenost da nenormalne stvari ne prihvatim kao normalne. I da ih nikad ne prihvatim. I da učim moju decu da ih nikad ne prihvate. I to je ogromno. To kad pogledate, to je ogromno oružje za vas", smatra ona.

Kako je rekla, kada neko napada, imate pravo da se branite.

"Rečima, svojim delima, svojim pokretima. To se vraćamo na ono šta mene najviše plaši i šta mene najviše boli. I to je okej ako to rade nama koji imamo iskustva. Ali nije okej i nije u redu i jako je podlo kada to rade deci koja ne mogu da se odbrane. To su seksualna uznemiravanja, mobing, verbalna uznemiravanja, ponižavanja i jednostavno prosto odvraćanja dece, takmičara, šta god, članova, roditelja od ovog divnog sporta i divne plemenite veštine koja se zove karate", kaže ona.

Kako kaže, mnogo razmišlja o Oliveru Ivanoviću.

"Pa ta situacija sećam se 16. januar je bio, mi smo krenuli na pripreme Tara i ja u Aranđelovac i ta informacija je toliko bila šokantna, ja sam morala da stanem u kolima i da, samo mi je trenutku, ceo život prošao u slikama i znate ono kao da ne verujete. Ne date da verujete. Vi kao da hoćete da vratite taj trenutak kad se desio, da ne postoji i da se sve desi i sekund pre nego što postoji. Međutim, u ta dva dana, sa porodicom, Natašom, sestrom i ostalima, smo bili u kontaktu, mi smo bili u Aranđelovcu i ona je zamolila da u ime cele porodice nešto kažem i napišem u trenutku kad se budemo opraštali s Oliverom, to je sve bilo dva, tri dana sledeća. Ja nisam osetila sposobnost da to uradim jer mogu to da kažem u ime prijatelja Oliverovih i sportista, znate ih imao puno i u Ktitoru i u reprezentaciji karatista i tako dalje, ali ne bih preuzela tu odgovornost da govorim u ime porodice. Međutim, kad je Nataša rekla ne, ne, sve to što ti kažeš je tačno ono što bi mi rekli, onda mi je prosto dala neko zeleno svetlo da sednem, ja samo nisam otišla na trening, ja sam došla kući, pročitala par tatinih pesama i tata je pisao dosta. U 12 sati, u ponoć, moja ruka je uzela olovku i u sledeća dva sata ispisala nekrolog koji sam pročitala na sahrani. Nijednom se nisam vratila na prethodnu rečenicu, niti sam nešto korigovala, znači ja mislim da je to neko uradio mesto mene, kroz mene", seća se ona.

Tada je govor zaključila time da "bi bilo strašno da se ne otkriju ubice".

"Tako je, jer svrha postojanja svih nas mora da postoji i mi možemo da nestanemo u prvih deset godina života. U 30, u 50, možemo da jurišamo na bunker i da poginemo. Nije ništa to bitno. Bitno je da postoji razlog zašto je to sve, šta smo mi uradili u tom životu. To je ta ona misija koju ste uradili. Misija života Olivera Ivanovića postoji i on onako da kažem van ove planete negde nas gleda i čeka. I to mora da se uradi. Jer onda sav smisao njegovog postojanja i svega onoga što je uradio će dobiti pravu vrednost", kaže ona.

Ističe da se ničeg ne plaši.

"To je ono pitanje. Ja se ne plašim, plašim se gluposti, plašim se neistina i ljudi koji manipulišu sa mlađim osobama, sa nama ne mogu. Mi možemo se borimo, možemo da budemo u zatvoru, možemo da budemo na Golom otoku, možemo da budemo u drugim državama. Sve možemo, ali prosto ne može neko da nam uzme našu veru i našu istinu. Ali ako se to čini nedužnim ljudima koji još, i mladim ljudima, to je veliki zločin. Ja kažem, toga se plašim, svega ostalog se ne plašim", navodi ona.

Kako je rekla, predsednika Svetske karate federacije bi vodila u Čačak na jagnjetinu.

"Pa očigledno Beograd nije onaj reprezentativni grad za nešto tako", kaže ona.