Emocija sa hiljadu lica – ispoljavanje anksioznosti i kako je se osloboditi

Zdravlje 03. nov 202208:0139 komentara
Izvor: Shutterstock

Napetost, nervoza, strah, strepnja, briga… to su samo neki od načina ispoljavanje anksioznosti - emocije sa hiljadu lica.

Psihijatar i psihoterapeut dr Nataša Šikanić objašnjava za portal N1 da je anksioznost normalna reakcija na stres i normalna emocija u nekim situacijama.

„Upozorava nas na opasnost i ukazuje da treba da obratimo pažnju. Kroz istoriju i evoluciju strah je emocija koja nas štiti od opasnosti i mobiliše neka zaštitna ponašanja“, navodi ona.

Prema njenim rečima, ne postoji osoba koja nije bila anksiozna. U nekim životnim situacijama anksioznost se smatra normalnom emocijom.

„Kada imamo ispit, intervju za posao, nađemo se u nekoj opasnoj situaciji, brinemo o zdravlju normalno je da osećamo strah i anksioznost. Povremena briga, strepnja, strah, anksioznost su potpuno normalne. Kada se ove emocije javljaju češće, kada ne postoji razlog, kada su prisutne svakodnevno, traju dugo, utiču na svakodnevno funkcionisanje, imamo preterane reakcije, previše strepimo, osećamo strah u situacijama u kojima se strah ne očekuje… možemo govoriti o anksioznim poremećajima“, kaže ona.

Anksiozni poremećaji su najčešći oblik poremećaja emocija i najčešći psihijatrijski poremećaj, kaže dr Šikanić. Može se javiti kod svakoga, ali više je rasprostranjen kod žena nego kod muškaraca. Smatra se da je 30 odsto ljudi imalo neki oblik anksioznog poremećaja tokom života.

„Anksiozni poremećaji predstavljaju psihijatrijski poremećaj koje karakteriše osećanje napetosti, nervoze, straha, strepnje, brige koji su preterani, neracionalni, mogu biti prisutni telesni simptomi kao što su preznojavanje, vrtoglavica, osećaj lupanja srca, osećaj nedostatka vazduha, mučnine, učestalog mokrenja…..Osoba stalno iščekuje neku opsnost, katastrofično razmišlja, brine o budućnosti, stalno se pita šta ću/kako ću? Šta ako? Desiće se nešto loše, ima potrebu za kontrolom i slično“, navodi dr Šikanić.

Postoji više vrsta anksioznih poremećaja:

a) Generalizovani anksiozni poremećaj (karakterističan po stalnoj strepnji, brizi, zabrinutosti za uobičajene aktivnosti, brizi za članove porodice i slično)

b) Panični poremećaj (odlikuju ga panični napadi – napadi kratkotrajne, intenzivne anksioznosti, praćeni telesnim simptomima, strahom od smrti, srčanog ili moždanog infarkta, uz strah od sledećeg napada)

c) Specifične fobije (razne vrste strahove od specifičnih situacija i objekata koji se zbog straha izbegavaju npr. klaustrofobija, agorafobija…)

d) Socijalna fobija (strah u socijalnih situacijama koje se zbog straha izbegavaju)

e) Separaciona anksioznost (strah od separacije od osoba za koje je osoba emocionalno vezana)

f) Posttraumatski stresni poremećaj (poremećaj uzrokovan stresnom/traumatskom situacijom)

g) Opsesivno kompulsivni poremećaj (poremećaj kod kog postoje prisilne misli i/ili radnje koje se ponavljaju)

Dr Šikanić ističe da je kod svih anksioznih poremećaja, anksioznost prisutna skoro svakodnevno, ponekad veći deo dana, i smanjuje funkcionalnost i efikasnost osobe, ponekad je u potpunosti onesposobljava za obavljanje osnovnih životnih funkcija.

„Anksioznost se veoma često sreće kod nekih telesnih oboljenja: oboljenja štitne žlezde, respiratornih oboljenja, hroničnih bolnih sindroma, srčanih oboljenja, stomačnih oboljenja…“, dodaje ona.

Ona naglašava da se ponekad anksioznost ispoljava samo kroz somatizaciju i somatske simptome, pa je pacijenti veoma teško razlikuju od telesnih oboljenja i pomoć traže u Urgentnom centru, Hitnoj pomoći i slično.

„Kada se i desi da ih neko uputi psihijatru, odbijaju da odu i gube dragoceno vreme za dobijanje adekvatne pomoći, a i u ovim situacijama važi pravilo da se poremećaj lakše leči ukoliko kraće traje. Zbog toga ukoliko vas neko uputi psihijatru, nemojte oklevati, potražite pomoć, neka psihijatar proceni da li se radi o anksioznom poremećaju“, savetuje dr Šikanić.

Uzrok anksioznosti, za sada, ostaje nepoznat. Smatra se da je izaziva kombinacija različitih faktora koji uključuju genetske, razvojne, psihološke i faktore sredine. Često se javlja u jednoj porodici, što nam sugeriše da kombinacija genetskih faktora, kao i stresora iz spoljašnje sredine može imati vodeću ulogu u nastanku anksioznosti.

Faktori rizika za pojavu anksioznosti su brojni, a proizilaze iz međusobnog odnosa genetskog materijala i faktora sredine. Među faktore rizika ubrajamo:

a) crte ličnosti (npr. stidljivost, osećaj nelagodnosti u novim situacijama, nesigurnost, nisko samopoštovanje….)

b) anksioznost ili neko drugo psihijatrijsko oboljenje kod bliskih rođaka

c) trauma-posebno trauma u detinjstvu

d) telesno oboljenje

e) zloupotreba psihoaktivnih supstanci

Simptomi anksioznosti

Simptomi anksioznosti su veoma brojni. Zbog tako brojnih simptoma skloni smo da kažemo da je anksioznost poremećaj sa hiljadu lica, ističe dr Šikanić.

„Često anksioznost ostaje neprepoznata i simptomi se pripisuju nekim drugim oboljenjima, a pacijenti prođu dug put do postavljanja dijagnoze“, kaže ona.

Simptome možemo grupisati u emocionalne, kognitivne, somatske i bihevioralne. U emocionalne simptome spada osećaj napetosti, nervoze, straha, brige ili strepnje, osećaj kao da smo na ivici, osećaj pretnje i slično.

Somatski simptomi su veoma brojni, javlja se osećaj vrtoglavice, nestabilnosti, podrhtavanja, preznojavanja, nesanica, suva usta, lupanja srca, ubrzano disanje (hiperventilacija), slabost, zamor, brojni stomačni simptomi, često mokrenje…

U kognitivne simptome spada stalna zabrinutost, i teškoće da se briga kontroliše, stalno iščekivanje lošeg, stalno postavljanje pitanja šta ako, šta ću, kako ću i slično, smetnje u koncentraciji, strah od gubitka kontrole, strah od smrti itd.

Na bihevioralnom planu postoji potreba da se izbegavaju situacije koje izazivaju anksioznost ili situacije u kojima su doživljena loša osećanja, napadi panike i slično.

„Ponašanje izbegavanja je veoma česta pojava. Ponekad osoba i nije svesna u kojoj meri izbegava situacije, one dugo traju i postaju uobičajeni obrasci, a da osoba nema svest da su ta ponašanja deo poremećaja. Potreba za kontrolom je veoma izražena, često anksiozne osobe zbog ove potrebe utiču na članove porodice“, navodi doktorka.

Pročitajte još:

Dr Šikanić kaže da su simptomi anksioznosti rezultat kombinacije brojnih faktora koji posledično dovode do poremećaja transmiterske ravnoteže u mozgu.

„Ne razlikuju se od bilo kog telesnog oboljenja. Osobe se ne ponašaju na anksiozan način zato što to žele. Moramo shvatiti da je anksioznost poremećaj koji se leči, kao i sva druga telesna oboljenja“, dodaje.

Prema njenim rečima, osobe ne proizvode simptome namerno i svojevoljno, ali ih isto tako ne mogu kontrolisati svojom voljom.

„Oni najčešće čuju rečenice prevaziđi to, možeš ti to sam i sl. To je zabluda! Ukoliko bi mogli lako da prevaziđemo ovo stanje, da ga kontrolišemo sami anksiozne osobe se ne bi žalile“, naglašava ona.

Dodaje da je anksioznost veoma neprijatno osećanje. Napadi panike predstavljaju najintenzivniju emociju straha.

„U tim trenucima osoba veoma često misli da umire. Osećaji koje tada doživljavaju su za njih stvarni, izazvani promenama u mozgu i zato ne mogu da ih kontrolišu niti racionalna razuveravanja mogu da pomognu. Osoba zaista oseća telesne simptome koje tumači kao predinfarktno stanje i slično, navodi ona.

Kod Generalizovanog anksioznog poremećaja simptomi strepnje i brige, uz telesne simptome su veoma intenzivni i osoba misli da će se nešto loše dogoditi, kaže doktorka.

„Ovaj osećaj ne mogu pobediti racionalna razuveravanja. Oni stalno razmišljaju o događajima u budućnosti koji su katastrofični, u svojim mislima veoma malo vremena provode u sadašnjoj realnosti, razmišljaju o budućnosti. Budućnost je uvek neizvesna, nepredvidiva, pa time još više pojačavaju već postojeće simptome anksioznosti“, ukazuje ona.

Fobični simptomi obuhvataju strah od običnih situacija – strah od otvorenog i zatvorenog prostora, strah od aviona, prelaska mosta, lifta, parkova, tržnih centara, visine.… koje osoba izbegava.

„Imaju utisak da će im se u tim prostorima dogoditi nešto loše, osećaj je potkrepljen somatskim simptomima koji samo još više pojačavaju strah, osećaju se veoma neprijatno, i izbegavaju te situacije, jer je u našoj prirodi potreba da izbegnemo neprijatnost“, ističe ona.

Kod socijalne fobije osoba se plaši socijalnih kontakata, neprijatno joj je u društvu, ima utisak da se u društvu ne ponaša uobičajeno, postoji strah da se ne obruka zbog nečega, stalno razmišlja šta drugi misle o njoj, osećaju se neadekvatno i sl.

„Ovakvo stanje ih značajno ometa u socijalnoj komunikaciji, koju naposletku izbegavaju, osamljuju se, vreme uglavnom provode u svom domu, komunikaciju značajno smanjuju, sve više vremena provode za kompjuterom, sa mobilnim telefonom, ulaze u virtuelni svet u kom se osećaju sigurnije, neretko mogu postati zavisni od kompjutera i telefona, sa sve većim izbegavanjem komunikacije što ih čini nefunkcionalnim“, kaže dr Šikanić.

Kada anksiozni poremećaji dugo traju dovode do značajnih poremećaja u funkcionisanu osobe, a mogu se komplikovati zloupotrebom alkohola i psihoaktivnih supstanci, koje u početku donose olakšanje i smanjuju simptome, ali veoma brzo se ta funkcija gubi i imamo dodatni problem koji takođe zahteva lečenje, naglašava ona i dodaje da česta komplikacija dugotrajne anksioznosti može biti i depresivno stanje.

Osobe koje imaju anksioznost jako pate

Odgovarajući na pitanje da li postoje situacije koje podstiču anksioznost, dr Šikanić kaže da se anksiozne osobe neretko vezuju za mesta na kojima su se osećali anksiozno, gde su dobili panični napad pa takva mesta izbegavaju.

„Ako je osoba dobila prvi panični napad u autobusu, kasnije neretko izbegava autobus jer povezuje dobijanje napada i autobus, a ustvari tu ne leži uzrok napada, osoba je dobijala napad i na drugim mestima. Kod osoba koje pate od fobije sve fobične situacije podstiču anksioznost. Osoba ima strah od javnog nastupa, ukoliko se izloži toj situaciji anksioznost će se povećati. Osobe sa socijalnom fobijom će se osećati anksioznije u socijalnim situacijama. Primeri su brojni“, kaže ona.

Dodaje da se anksioznosti možemo osloboditi pravovremenim lečenjem kod psihijatra ili psihoterapeuta.

„Potrebno je obaviti pregled psihijatra i prepustiti mu procenu i dobiti savet o terapijskom planu koji će najbrže dati rezultate. Anksioznost se leči medikamentozno i psihoterapijom. Kada je anksioznost manje intenzivna može se lečiti samo psihoterapijom. Kombinacija ovih metoda daje najbolje rezultate“, tvrdi ona.

Osobe koje imaju anksioznost jako pate i narušen im je kvalitet života, ističe psihoterapeutkinja.

„Da bi se oslobodili anksioznosti potrebno je vratiti neuronima ravnotežu i osloboditi se simptoma uz pomoć medikamentozne terapije, a istovremeno ispraviti naučene i usvojene obrasce ponašanja koje je osoba primenjivala zbog straha uz pomoć psihoterapije“, kaže ona.

Dr Šikanić savetuje da osobu koja ima problem sa anksioznošću ohrabrimo i budemo joj podrška da se obrati stručnom licu za pomoć.

„Anksioznost je poremećaj koji se u današnje vreme veoma uspešno leči. Nema mesta stigmatizaciji. Narušen kvalitet života se može popraviti veoma uspešno adekvatnom terapijom koja podrazumeva psihofarmakološko i psihoterapijsko lečenje. Lečenje anksioznosti je proces, ne postoje instant rešenja“, ističe ona.

Kako se leči anksioznost

„Važno je da shvatimo da je anksioznost poremećaj koji se veoma uspešno leči, čak i u veoma ozbiljnim slučajevima. Potrebno je potražiti stručnu pomoć i uz pomoć profesionalca uspostaviti najbolji model lečenje za vas. Nažalost, mnogi ljudi sa anksioznim poremećajima ne potraže pomoć jer ne shvate da imaju problem za koji postoji efikasno lečenje. Anksioznost neće nestati sama od sebe“, kaže dr Šikanić.

Prema njenim rečima, možete naučiti kako da upravljate svojom anksioznošću i da živite kvalitetan, zdrav i srećan život.

„Ponekad je izlečenje prihvatanje simptoma i uspostavljanje novih obrazaca ponašanja uz koje će simptomi biti neprimetni i povući se. Anksioznost kao poremećaj koji ima osnovu u hemiji mozga najuspešnije se leči uz pomoć lekova, psihoterapije ili kombinacije ove dve metode. Po mom iskustvu najbolji rezultati se postižu integrativnim pristupom – terapija lekovima čime se uspostavlja hemijski balansa i uklanjanju simptomi, i psihoterapija koja vam pomaže da naučite da razmišljate na drugi način, da reagujete i ponašate se drugačije kako bi se osećali manje anksiozni“, navodi ona.

Dodaje da se, pored kognitivno bihevior psihoterapije, dosta koriste i tehnike za upravljanje stresom, kao i tehnike za prihvatanje i adaptaciju na simptome.

„Simptomi se često postepeno i neprimetno šire i zahvataju sve više oblasti našeg funkcionisanja. Da bi redukovali simptome i smanjili njihov uticaj možemo potražiti pomoć što ranije, jer se i anksioznost teže leči ukoliko duže traje. Potrebno je ostati aktivan, primenjivati aktivnosti u kojima se dobro osećamo, posebno aktivnosti u kojima imamo interreakciju sa bliskim ljudima što doprinosi smanjenju straha i brige“, ističe ona.

Veoma često se srećemo sa stigmom i stereotipima da klijenti odbijaju lekove zbog zablude i nepoznavanja važnih činjenica u vezi sa lečenjem. Lekovi koji se koriste za lečenje anksioznosti su veoma sigurni, nemaju značajne neželjene efekte. Kada se uzimaju pod vođstvom i u saradnji sa izabranim lekarom ne mogu izazvati zavisnost. Ponekad su pacijenti skloni da uzimaju lekove samoinicijativno i na svoju ruku, što nikako nije dobro i zabranjeno je. Stručnjaci su se školovali dugi niz godina da bi mogli da pruže adekvatnu pomoć i poseduju praktično iskustvo. Internet i saveti prijatelja nas ne mogu izlečiti.

Dr Šikanić naglašava da je odnos lekar pacijent veoma važan i da je potrebno razviti odnos saradnje i poverenja gde pacijent pomaže lekaru da mu što bolje i efikasnije pomogne da savlada poremećaj koji ga muči.

„Pored navedenog integrativnog lečenja lekovima i psihoterapijom, postoji niz oblika samopomoći koje pacijent može naučiti i primenjivati kod kuće. Ove metode samopomoći značajno doprinose i poboljšavaju efekte sveukupnog lečenja. Od velike pomoći su tehnike za upravljanje stresom, meditacija, razne vrste relaksacije (tehnike disanja, mišićna relaksacija, masaža…)“, navodi ona.

Savetuje da treba izbegavati kafu, cigarete i alkohol kod osoba kojima ove supstance pogoršavaju simptome.

„Radite stvari koje vam prijaju (šetnje, fizičko vežbanje, muzika, filmovi….). U slučaju uznemirenosti možete polako izbrojati do 10 ili 20. Uložite trud, dajte sve od sebe, ali nemojte težiti perfekcionizmu koji nije moguć. Budite ponosni na postignuto. Pokušajte da izbegnete kontrolu. Nemojte kontrolisati sve oko vas, i to nije moguće. Ostanite u sadašnjem trenutku, nemojte u svojim mislima biti samo u budućnosti koja je neizvesna, naravno zdravo planiranje je korisno. Smejte se, koristite humor. Problem rešavajte kada se pojavi, a ne da ga projektujete u mislima. Živite u sadašnjosti. Zamenite negativne misli pozitivnim. Budite aktivni, naučite prijatelje o vašem problemu, naučite ih kako da vam budu najbolja podrška, uz lečenje kod svog psihijatra i/ili psihoterapeuta“, zaključuje dr Nataša Šikanić.

Komentari

Vaš komentar