Autor emisije „Slike života“: (Ne)organizovane nepogode ili – „može i gore“

Zeleni kutak 23. jan 202311:35
Izvor: N1

Ima ih svuda i ima ih često. Diljem planete znaju da nalete elementarne nepogode. Od strašnih tajfuna preko opasnih cunami talasa, vulkana, zemljotresa, poplava i raznoraznih jada.

(Piše Dejan Radulović, autor emisije „Slike života“ koja se nedeljom emituje na TV N1)

Bilo ih je doduše oduvek, tako ih ima i danas. Negde se preduprede a negde ne pa same doteruju prilike kako im volja.

Materijalna šteta zna da bude nesagledivih razmera, ali stradanje ljudi je svakako veći i nenadoknadiv gubitak. E sad, stradanje ljudi, posebno tamo gde se ne vodi računa može da bude trenutno, a može i dugotrajno, ovo drugo se dešava takođe tamo gde se ne vodi računa ni o materijalnom ni o ljudskom aspektu.

Naš narod ima staru poslovicu: „bolje sprečiti nego lečiti“. Razvijene pa i one druge slabije razvijene, ali odgovorne zemlje koje vode računa o svom stanovništvu, ljudima kao najznačajnijem resursu, a pri tom imaju ozbiljan osećaj za suživot sa prirodom svakako lakše izlaze na kraj sa nepredviđenim mukama usled nastalih prirodnih „katastrofa“.

No, šta se dešava tamo gde ljudi nepripremljeni dočekuju talase reka, nabujalih potoka, padavina koje uništavaju useve, zasade i voćnjake, vetrova koji donose čestice svega i svačega koje ne prolaze kroz filtere ili otpada iz nabujalih reka o kojima se vodilo računa kao o recimo, nestašici mleka. Da ne pominjem strahote iz fekalija, čudesa iz fabričkih postrojenja ili rđavo „nakalamljenu“ infrastrukturu. Ako bih nastavio da nabrajam, bojim se da ne bi bilo dovoljno ekoloških udruženja da intervenišu i medicinskog osoblja da saniraju. Ipak je ovo samo jedan skroman tekst, manje više ekološki, pre bih rekao od životne važnosti za preostalog čoveka.

U stara vremena ljudi su dobro znali gde da podižu kuće, pre svega da ih priroda ne bi odnela ili nagrdila. Temelj je bio na čvrstom i zdravom mestu.

To se u našim uslovimna teško da ispraviti jer se išlo galopirajućom logikom zarade po sistemu „gde god vidiš slobodno mesto, tu kuću sagradi“. Na livadi, priobalju pa čak i na zgradi.

Reke koje nadođu, što je i normalno, u kišne ili dane otopljavanja snegova jasno je da nose sve sa sobom i što imaju u sebi na svom putu. Pri tom, odnesu poneko domaćinstvo, satru poneki gradić…

Premeste delove sela… I tako.

Pametni ljudi i oni koji misle svojom glavom ne samo za sebe već i za dolazeće znaju da doteraju, urede, saniraju. Prosto, da se ne bi ponavljalo. Ako nema novca, ima kredita, ako ima mnogo kredita onda je za „stručnjake“ to ništa u odnosu na svašta nešto. E sad, kako da se baš toga ne sete, pa prosto je, sete se ali povremeno i po potrebi. Da stalno „kaplje“ u iste buđelare.

U haosu i iz haosa nije nastalo ništa dobro. Teorija jeste održiva i to ozbiljan period samo onda ako se haos kanališe. Ne da se smesti u kanale, već okolo, mislim izvan kanala, tako da kiše, oluje, čuda iz vazduha i reka, klizišta uvek na isti ili nešto malo drugačiji način ojade nesrećne ljude.

Slično je i sa raznoraznim, za „majstore“ nebitnim seoskim, regionalnim pa i magistralnim drumovima koji se krpe po potrebi i za potrebu. Naravno, istih ili njinih naslednika ako se prvima dosadi što je prava retkost. Zato se često naleće na puteve koji izgledaju kao „Drajine gaće“ kako bi to rekli duhoviti južjaci. Oni koji neće da se šale na pomenutu temu kažu mnogo ozbiljnije „ne idu stare zakrpe na nove haljine“. Jer propašće i zakrpe i haljine.

Da li je problem nerešiv? Nije.

Ali, uvek se nekako nametne ta poštapalica. Kako bi se onda češće zaraćivalo uz ulaganje tuđih novaca u tako „bezazlene“ stvari kao što su putevi, kanalizacije, potoci, mostići, kuće i neka sirotinjska imanja kraj reka, dimnjake iz kojih izlaze karakondžule, reke po kojima i u kojima pliva slićna vrsta svakojakog otpada.

Kako da se pojedinac, pa njegovi naslednici, pa rođaci, pa ekipa u krugu močvare održava na površini čitavog života. Teško, je l da, posebno ako ne zna ništa drugo da radi.

Pa prosto. U održivom haosu koji traje, koji se ponavlja i koji je uvek dobrodošao. Da zastraši, da uplaši, sa obaveznim dodavanjem dobro poznate – „može i gore“.

Koliko ste samo puta čuli da čovek današnji zakucan u ekran TV prijemnika kaže drugačije, recimo, može bolje. I to baš sutra, da pre podne. Kad ustane i ispred komšijine kapije ili stana pokupi ostatke onih što gaze i ne paze. Naravno, i sve uredno odloži. Tamo gde mu je mesto.

Komentari

Vaš komentar