Zašto nam gore deponije: Ukupno 3.500 smetlišta, a sanitarno uređeno samo 12

Vranje, Baroševac kod Lazarevca, Novi Pazar, Jovanovac kod Kragujevca, Banatski Karlovac, Alibunar, Valjevo, Kraljevo. Nešto ranije Užice, Loznica, Mladenovac i Temerin čine neprekinut niz požara na deponijama tokom leta u Srbiji.

Da u pitanju nije samo slučajnost već trend, pokazuje prolećni podatak Mreže za čistiji vazduh "Eko blok" da je broj požara na deponijama u Srbiji u poslednjih sedam godina utrostručen.

U Srbiji zvanično ima 2.689 divljih deponija, dok nezvanična brojka ide na više od 3.500. Od 26 strateški planiranih sanitarnih deponija - u Srbiji postoji svega 12.

Prema poslednjem objavljenom Izveštaju o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2023. godinu, ukupno ima 127 nesanitarnih deponija.

To su prema rečima Dejana Lekića iz Nacionalne ekološke organizacije (NEA) zapravo smetlišta na koje se odlaže komunalni otpad iz jedinica lokalne samouprave. Kako navodi, na 85% se i dalje aktivno odlaže otpad, a neadekvatno odlaganje je ujedno i najveći uzrok sve češćih požara na deponijama.

"Nepravilno odlaganje otpada na nehigijenskim deponijama izaziva ozbiljno zagađenje ne samo vazduha, već i zemljišta i podzemnih voda. Padavine koje prolaze kroz otpad rastvaraju štetne supstance, što dovodi do kontaminacije tla i podzemnih voda. Ovaj problem nije ograničen samo na lokalni nivo – zagađenje se širi na šire područje, ugrožavajući površinske vode, floru i faunu. Pored toga, otpad koji vetar raznosi dodatno zagađuje okolno zemljište, stvarajući još veće ekološke izazove”, kaže za portal N1 Dejan Lekić.

Prema njegovim rečima, ne postoje zvanični podaci o broju požara, već se beleži broj požara pri kojima interveniše Sektor za vanredne situacije MUP-a Republike Srbije. Postoje različiti izvori, a taj broj se kreće između 1.000 i 2.000 požara godišnje.

Igor Jezdimirović, predsednik udruženja "Inženjeri za zaštitu životne sredine", za N1 kaže da je glavni uzrok bacanja otpada apsolutno nerazumevanje samog sistema upravljanja otpadom od strane lokalnih samouprava i Ministarstva zaštite životne sredine, kao i nedostatak bilo kakve odgovornosti koje bi donosioce odluka naterao da se ovom temom pozabave i pitaju struku kako da reše ovaj problem.

"Upravljanje komunalnim otpadom je prema Zakonu o upravljanju otpadom obaveza lokalne samouprave. Lokalne samouprave osnivaju Javna komunalna preduzeća (JKP) kojima poveravaju ove poslove. Sistem upravljanja otpada se najvećem brojem slučajeva zasniva na određivanju lokacije gde će JKP da baca otpad, bez da je ta lokacija na bilo koji način za to pripremljena ili da su sprovedene mere zaštite životne sredine. Na taj način nastaju smetlišta ili nesanitarne deponije kojih u Srbiji ima svaki veći grad ili opština. Osim toga, tamo gde nema organizovanog odnošenja smeća ili gde građani i privredni subjekti otpad bacaju gde im padne na pamet, nastaju divlje deponije”, kaže Jezidimirović.

Gore i sanitarne deponije

On kaže da je posebno zabrinjavajuće da su zbog nestručnog rukovođenja i nemara počele da gore i sanitarne deponije. Inače, ako se njima upravlja kako treba, imaju sve mere prevencije koje treba da spreče nastajanje požara.

Upravo takav požar se desio u Vranju. “Ovo pokazuje koliki je stepen nebrige i neodgovornosti kod donosioca odluka za ove značajne i velike investicije kao što su regionalne deponije. Odličan primer je i deponija Duboko u Užicu, gde se postavlja pitanje ko će platiti cenu propale investicije”?, kaže Jezdimirović.

Poslednji primer je požar u Baroševcu kod Lazarevca gde danima traje borba sa vatrom. U pitanju je divlja deponija u neposrednoj blizini rudarskog basena Kolubara čija je mehanizacija uključena zajedno sa vatrogascima u gašenje.

"Ovo nije prvi put da se deponija zapalila, to se događalo i prethodnih godina", rekao je ranije za N1 Goran Petrov.

On je naveo da je 2017. godine po prijavi Ekološkog društva Baroševac došao inspektor i doneo rešenje o zabrani deponovanja.

"Pokrenut je prekršajni postupak, oni su platili kazne, ali i dalje deponuju smeće. Ovo traje 30 godina. Nije bilo rezultata u komunikaciji sa lokalnom samoupravom. Osim toga, bio sam u Ministarstvu zaštite životne sredine, poslao sam im mejl, ukazao na probleme. Oni su obećali saradnju, ali ne znam šta će se desiti", opisao je Petrović kako izgleda praksa u Srbiji.

Požari na deponijama su, prema Lekićevim rečima, zapravo svojevrsne akcidentne situacije zbog specifičnih zagađujućih materija koje nastaju u toku gorenja otpada.

Automatske stanice za praćenje kvaliteta vazduha u realnom vremenu pružaju važne podatke o koncentracijama osnovnih polutanata kao što su sumpor-dioksid, azotni oksidi, ugljen-monoksid i suspendovane čestice (PM10 i PM2.5).

Jako toksična jedinjenja se ne mere

Lekić kaže da iako su povišene vrednosti ovih čestica, naročito PM frakcija, jasan pokazatelj zagađenja i neposrednog rizika, one ne otkrivaju punu sliku opasnosti.

"Ključni problem leži u činjenici da se tokom sagorevanja raznovrsnog komunalnog i industrijskog otpada, koji često uključuje plastiku, gumu, elektronske komponente, nameštaj i tretirano drvo, oslobađaju daleko toksičnija jedinjenja koja se standardnim metodama ne mere", navodi naš sagovornik.

Tu, kako dodaje, pre svega spadaju dioksini i furani, izuzetno toksična i kancerogena jedinjenja koja nastaju sagorevanjem organskih materija u prisustvu hlora, najčešće iz PVC plastike i smatraju se jednima od najopasnijih zagađivača životne sredine. Zatim, policiklični aromatični ugljovodonici (PAH) - grupa kancerogenih materija koje su proizvod nepotpunog sagorevanja organskog materijala, dodaje.

"Teški metali poput olova, kadmijuma i žive, koji se ne uništavaju sagorevanjem već se vezuju za sitne čestice dima i prašine i tako putem disanja dospevaju duboko u pluća i isparljiva organska jedinjenja (VOCs) - uključujući benzen, toluen i ksilene, koji imaju dokazane neurotoksične i kancerogene efekte. Sve navedeno čini dugoročni rizik po zdravlje ljudi”, ocenjuje Lekić.

Većina lokalnih samouprava ne poštuje ni minimum

Oba sagovornika N1 su saglasni da je potrebno uvesti red i odgovornost u upravljanju komunalnim otpadom i početi sa sprovođenjem Zakona o upravljanju otpadom.

"Trenutno u Srbiji ni najosnovniji minimum propisan zakonom ne poštuje većina lokalnih samouprava, a trećina čak ni ne šalje bazične podatke o količinama i sastavu otpada koji prikupe i to sve bez bilo kakvih posledica već punih 16 godina", kaže Jezdimirović.

Lekić ocenjuje da u situaciji kada se kasni sa izgradnjom osnovne infrastrukture, ambiciozni ciljevi reciklaže su praktično nedostižni u zadatim rokovima.

"Iako postoji određeni napredak u sanaciji starih deponija, on nije dovoljan da sistemski reši ogroman problem nasleđenog zagađenja, što potvrđuju praktično svakodnevni požari na deponijama, posebno u toku leta.

Za ispunjenje ciljeva neophodno je drastično ubrzanje investicija u izgradnju regionalnih centara, uz sistemsko i obavezujuće uvođenje odvajanja otpada u svim domaćinstvima i privredi. Ovo mora biti praćeno jačanjem kapaciteta lokalnih samouprava, daleko strožim inspekcijskim nadzorom i doslednim sprovođenjem kaznene politike. Bez snažne političke volje i aktivnog učešća javnosti, usvojeni planovi ostaće samo strategija na papiru”, zaključuje Lekić.