Divljine Beograda: Šuma za šetnju koja krije tartufe (FOTO)

Serijal "Divljine Beograd" piše Nemanja Jovanović

Miljakovačka šuma nalazi se na opštini Rakovica. Smeštena je između naselja Miljakovac1, 2 i 3, Rakovičkog puta i Kanarevog brda. Jedna je od beogradskih šuma pod zaštitom države, definisana kao park-šuma, zaštićeno područje III kategorije. Ovaj status je dobila tek 2010-e godine, iako je, kao i sve ostale zelene površine u gradu to zaslužila mnogo ranije.

Većina misli da je Miljakovačka šuma deo od manastira Rakovica, pa do Miljakovačke ulice. Zapravo, to je tek polovina od ukupne površine. Početak šume je kod Kanarevog brda. U prvom delu bili su smešteni vojni poligoni za vežbanje.

Danas je taj deo prilično zarastao, ali je i dovoljno prihodan za pešačenje. Hajking je moguće početi i odatle, pa nastaviti u komercijalnijem delu šume. Ovog puta govorićemo baš o tom posećenijem delu, ali o stazama koje obuhvataju najširi deo zelene oaze i iskorišćavaju najveći kapacitet šume.

Lično sam markirao najdužu stazu i ona je kružna, u dužini od pet km. Počinje, kod izletišta koje se proteže jednim delom Miljakovačke ulice. Na tom delu su postavljene klupe, kao i "teretana" na otvorenom. Taj deo šume okuplja najviše ljudi. Na ovom mestu počinje i završava se uređena trim staza na vrhu brda, u dužini od oko dva km, ali ona je neuporedivo manje interesantna od hajking staze o kojoj govorimo.
Dakle, alternativna hajk staza širi se po obodu šume od zapadnog, ka južnom delu, i nazad na severnu početnu poziciju. Kroz šumu se protežu i druge markirane staze, uobičajenim crveno-belim markacijama, ali da bi se ova razlikovala od ostalih, rešio sam da ne koristim konvencijalnu kombinaciju boja.

Trebalo bi pratiti plavo-narandžaste oznake po drveću, a po koja se nalazi i na banderama na početku staze. Uskoro će biti gotova i info tabla na početku šume, koja će sadržati izgled staze, dužinu i progresiju u kilometrima. Vodio sam računa o tome da ruta bude dinamična i sa koliko teren dozvoljava, što više penjanja i spuštanja, ali kao osnovni motiv bio je to da se iskoristi što veći kapacitet šume.

S tim u vezi, ovo je najduža staza u Miljakovačkoj šumi. Dosta je alternativnih, manjih prečica, pa je neophodno dobro obratiti pažnju pri hodanju na markacije. Staza vodi kroz malo posećene delove šume i na trenutak čovek dobija utisak da je negde u "divljini", zaboravivši da je "okovan" soliterima i zgradama urbanog Beograda. U jednom trenutku, na svega par desetina metara, staza izlazi na ulicu, ali se ubrzo vraća u šumu. Dalje se put nastavlja do početne tačke.

U šumi se zatiču hrast i grab, kao i poljsko cveće. U ovim šumskim oblastima Beograda, nalaze se i tartufi u svojoj simbiozi sa korenjem nekih vrsta drveća, a naleti se i na po koju drugu vrstu gljiva. Zelena oblast je bogata pticama i neretko se sreću detlići, čiji udarci kljunom o koru, rezoniraju šumom. Zatiče se i poneka zmija. Svega par puta sam nailazio na smuka. U proleće i ovo mesto obiluje krpeljima, a kako se naša pešačka staza na nekim mestima sužava, treba voditi računa da se što manje dotiče rastinje nogama pri šetnji.

Sve bi ovo bila još jedna idilična priča o zelenim oazama grada, da se kao i obično ne ispreči problem koji uvek, i samo ljudi mogu da naprave. Naime, deo šume je nekada pripadao manastiru Rakovica, zbog čega je nosila naziv "Manastirska šuma". Oduzeta je bila od strane države, ali restitucijom je nedavno vraćena u vlasništvo.

Nažalost, aktuelna praksa manastira po Srbiji jeste da se prema svom šumskom posedu ponaša vrlo bezočno, pa se u tom kontekstu seče šuma, a sve pod obrazloženjem održivosti i zarade. Država bi morala da donese zakon, da se mimo vlasništva, striktno zabrani seča stabala, a da se finansijski manastir obezbedi iz budžeta.

Ovo je upozorenje za sve građane koji posećuju Miljakovačku šumu, da budnim okom motre na svako stablo i da se obrate zelenim aktivistima, u slučaju da neko iz manastira Rakovica odluči da započne seču gradske oaze, kako bi pravovremeno moglo da se reaguje.

U neposrednoj blizi brda na kome je smeštena Miljakovačka šuma, u pravcu juga, nalazi se brdo Straževica. Svojevremeno je to brdo bilo vojna baza JNA. Tokom bombardivanja 1999. godine i ovo brdo je raketirano. Tom prilikom poginula su dva vojna lica na položaju. Na tom mestu, na samom vrhu, danas se nalazi umetnička postavka, skulptura koja nas podseća na te nemila događaje.
Na drugom delu brda se nalazi kamenolom Kijevo. Interesantno je stati na njegov rub, jer je pogled na ogromni krater sa vrha brda, širok. Na vrh Straževice se može stići autom. Sa mesta parkinga, pruža se fantastična panorama grada, tačnije pogled na Petlovo brdo, Labudovo brdo i Vidikovac, ka zapadu, a ka severo-zapadu se nižu brda Košutnjaka.

Moj predlog je da prvo napravite kružnu turu po Miljakovačkoj šumi, a da se nakon toga odvezete do Straževice i sačekate fantastičan zalazak iza visokih solitera, dinamične panorame južnog dela grada.