Kakav vazduh Srbija diše: Pola beogradskog metroa potrebno da bismo svi imali čist vazduh

N1

Vazduh u Srbiji je ove godine manje zagađen za desetak odsto, ali to je pre svega posledica kraće grejne sezone. Prema rečima struke, sa polovinom novca za beogradski metro Srbija bi na celoj svojoj teritoriji imala čist vazduh.

Milenko Jovanović iz Nacionalne ekološke asocijacije (NEA) navodi da 12 godina imamo ozbiljan monitoring, ali da nema trenda smanjivanja zagađenja. On kaže da je usvojen Program zaštite vazduha u Republici Srbiji od 2022. do 2030. godine sa akcionim planom je važan i potreban dokument, ali da nije jasno zašto se čekalo godinu dana na usvajanje.

Prema proračunima, u mestima u kojima se meri zagađenost vazduha potrebno je 2,6 milijardi evra kako bi vazduh bio čist. U pitanju je najbolji mogući scenario koji bi do 2030. godine smanjio zagađenje na dozvoljeni nivo polutanata.

„To ne podrazumeva celu Srbiju. Kada bi se dodali i gradovi u kojima nema merenja poput Leskovca, Vranja, Bajine Bašte, Priboja ne bi bilo više od polovine novca koji je potreban za izgradnju beogradskog metroa. Novca znači ima, ali to na Vladi je da odredi prioritete“, rekao je Jovanović na konferenciji „Kakav vazduh Srbija diše“.

Povezane vesti

On ističe da je slučajno ili namerno zakonom uređeno da se zagađenjem vazduha bave lokalne samouprave koje nemaju niti sredstva niti stručnost za ovakve poslove.

„Ne može neka mala opština da ima i stručni i finansijski kapacitet. Kao da dajemo detetu da podigne zgradu i onda ga krivimo ako ne uspe“.

U svetu se kako kaže rade analize utrošenog i korisnosti dobijenog (cost/benefit) a kod nas je ili ekologija ili ekonomija.

„To nema smisla. Potrebna su volja, sprovođenje ali i odgovornost. Da bi se zamenila sva ložišta potrebno je da u jednoj godini menja 330 ložišta dnevno. Ovaj brojka je u stvari duplo veća jer bi to trebalo da se radi  van grejne sezone. Osim dobre volje potrebno je i dosta različitih profila radnika koji bi bili angažovani“.

Srbija prednjači u prevremenoj smrtnosti

Lekarka i bivša direktorka Evropskog centra za životnu sredinu i zdravlje Svetske zdravstvene organizacije Elizabeta Paunović da je usvojeni Zakon prvi dokument koji se odnosi na kvalitet vazduha i koji se bavi procenom uticaja na zdravlje po većem broju parametara.

Povezane vesti

Ona je navela podatak Svetske zdravstvene organizacije i Ujedinjenih nacija da se na godišnjem nivou desi 12.700 prevermenih smrtnih slučajeva zbog posledica zagađenja vazduha. Kada se izračuna indeks odnosno stopa na 100.000 ljudi, Srbija ima prosek koji je duplo viši od svetskog i višestruko viši od razvijenih zemalja Evropske unije (EU) o čemu govori i velika razlika u porosečnoj dužini života.

„U pitanju su najčešće PM 2,5 čestice. One iz pluća odlaze u krvotok, a zatim se talože u svim organima. Tu su i ostale kancerogene i toksične materije. Problem je veliki i ne sme se više odlagati“.

Paunović podseća da imamo 26 insistuta za javno zdravlje koji bi trebalo da izveštavaju i da savetuju, ali da to najčešće nije slučaj, pre svega zbog nedostatka stručnog kadra.

Između dodvoravanja i pravog rada

Dejan Lekić, osnivač portala Ekstremna ekologija (xEco – Extreme Ecology), izneo je podatak da je u dobrom delu Srbiji zabeležen pad koncentracije čestica PM 2.5 manji za oko 10 odsto, ali da su za to najzaslužnije druge stvari a manje politika koja se sprovodi. Pre svega kraća grejna sezona.

Povezane vesti

„Proletos smo iali kraću sezonu grejanja a jesenes je kasnije počela. Ipak, u Boru je poboljšana situacija jer topionica nije radila, a postavljeni su i filteri sa odsumporavanje. U Smederevu je poboljšano stanje kao i u mestima u kojima su zamenjen kotlarnice, poput Novog Pazara ili Kragujevca gde je zagađenje i smanjeno za više od 10 odsto“.

On je kao problem istakao nepostojanje kontinuiranog montoringa ali i izostanak želje da se stvari prikažu kakve stvarno jesu.

„Imamo metodologiju po kojoj ako jedan grad nema prekomerne zagađenje onda nema ni cela šira teritorija, a to nije tačno. Lažno je zeleno. Deluje da više smišljamo kako da se dodvorimo, a ne da uradimo. To je pogubno“.

Kao dodatne probleme Lekić je naveo i nedostatak procene rizika kao i manjak stručnog kadra.

„Kod nas se i selektivno meri. Primera radi, merimo one čestice za koje se zna da neće biti prekoračene. To može jednom ili dva puta da bude slučajno, ali ako je stalno onda je sa namerom. Kada bi svarno radili ovaj problem bi mogli da rešimo, ali mi više glumimo nego što delujemo“.