Nedavno objavljeni Global Stok tejk - globalni pregled stanja, izveštaj Ujedinjenih nacija (UN), kaže da nismo blizu ispunjenja ciljeva Pariskog sporazuma iz 2015. godine, ali navedeno je I da se mnogo toga promenilo tokom osam godina. Ipak postavlja se pitanje da li i koliko vremena imamo?
Ovaj izveštaj, koji su sredinom septembra objavile Ujedinjene nacije, potvrđuje ono što smo već naslućivali: mnoge zemlje ne čine dovoljno kako bi ublažile klimatske promene.
„Globalni pregled stanja je uvežbavanje ambicija. To je uvežbavanje odgovornosti. To je uvežbavanje ubrzavanja. To je uvežbavanje sa ciljem da se svaka strana drži svog dela pogodbe, da zna gde treba da ide nadalje i koliko brzo treba da se kreće da bi ispunio Pariski sporazum“, kazao je Sajmon Stil, izvršni sekretar Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC).
Zemlje potpisnice Pariskog sporazuma, što su gotovo sve članice Ujedinjenih nacija, obavezale su se da će nastojati da zaustave porast srednje globalne temperature znatno ispod 2 stepena do kraja veka, a idealno na 1,5 stepen, u odnosu na predindustrijsko razdoblje (1850-1900), pišue sajt Klima 101.
Procenjuje se da je svet danas za oko 1,1-1,2 stepena topliji nego što je to bio pre nego što je sagorevanje prljavih energenata uzelo maha.
Jasno je da je aktuelno stanje Zemlje daleko od idealnog i da već plaćamo visoku cenu besomučne eksploatacije fosilnih goriva, ali prognoze koje su prethodile usvajanju Pariskog sporazuma su bile mnogo dramatičnije – očekivalo se da će srednja globalna temperatura porasti za 4°C u narednim decenijama što bi moglo da ima katastrofalne posledice po život kakav znamo.
Povezane vesti
Upravo je Pariski sporazum rezultovao znatnim smanjenjem očekivanog budućeg zagrevanja. Ali kako naglašavaju eksperti Ujedinjenih nacija, „svet nije na dobrom putu da ostvari dugoročne ciljeve iz ovog dokumenta”.
Na prošlogodišnjoj, dvadeset sedmoj po redu, Konferenciji Ujedninjenih nacija o klimatskim promenama (COP27) izneta su obećanja koja bi globalni porast srednje temperature mogla da ograniče na između 2,4 i 2,6 °C do 2100. godine.
Ako se u obzir uzme i realizacija dugoročnih težnji ka neto nultim emisijama, „skor” je još bolji: moguće je da globalno zagrevanje dostigne 1,7-2,1 stepena, navode autori izveštaja Global Stok tejka.
Ipak, ne treba da budete vrstan matematičar da primetite da sve trenutno ostvarive brojke premašuju kritični prag od 1,5 stepeni.
Ono što može da unapredi situaciju jesu jače politike i ambiciozniji Nacionalno utvrđeni doprinosi (NDC), odnosno ciljevi za smanjenje štetnih emisija koji se na svakih pet godina dostavljaju Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC). Poslednji rok bio je 2020, zatim slede novi u 2025, 2030…
Kada je reč o Srbiji, u septembru prošle godine pomalo stidljivo su se pojavili i naši ažurirani Nacionalno utvrđeni doprinosi – sa dve godine zakašnjenja, i odnose se na period od 2021. do 2030, a izašli su 2022. godine.
Povezane vesti
Naša zemlja teži smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte za 33,33% u odnosu na nivoe iz 1990. što je dosta više u odnosu na prvobitno planiranih 9,8%. Ipak, ostaje pitanje da li je ovo za nas ostvariva meta – pogotovo ako uzmemo u obzir da kasnimo čak i samo sa podnošenjem međunarodno bitnih dokumenata.
Globalno, možda najbitniji podaci koje nacije treba da prime k znanju jesu proračuni da globalne emisije treba da dostignu vrhunac što pre, a najkasnije 2025. godine, kako bismo u životu održali mogućnost zauzdavanja porasta temperature na 1,5 stepena. Prema izveštaju, neke razvijene zemlje i zemlje u razvoju su do te tačke već stigle, ali je na globalnom nivou znatno drugačija priča.
Nakon vrhunca sledi pad: smanjenje u skladu sa planom znači da čovečanstvo treba da ispušta drastično manje gasova staklene bašte: 43 odsto manje do 2030. godine, odnosno 84 odsto manje u 2050. godini, u poređenju sa 2019. godinom. Ugljeničnu neutralnost trebalo bi da ostvarimo sredinom veka na globalnom nivou, dok i ostali gasovi koji zagrevaju atmosferu treba da padnu na nulu početkom sedamdesetih godina ovog veka.
Neizostavni segmenti ovog procesa su klimatska pravda, ali i adaptacija na već izmenjene klimatske uslove.
Naposletku, značajno je podsetiti se zašto se uopšte bavimo energetskom tranzicijom: svaki delić stepena bliži zagrevanju od 1,5 stepna donosi nove opasnosti i nepredvidiviji život na planeti. A kako bismo to izbegli, treba da delamo – sada.
Pariski sporazum iz 2015. godine potpisalo je skoro 200 država sveta.
Od tada se okolnosti menjaju na bolje – samo u poslednje dve godine svedočili smo donošenju Zelenog dogovora u Evropskoj uniji i američkog Zakona o smanjenju inflacije, kojim se stotine milijardi dolara opredeljuju za čiste tehnologije. U međuvremenu, u Kini obnovljivi izvori doživljavaju procvat.
Danas, osam godina kasnije, potrebno nam je ipak nešto više od toga. Transformacija se ubrzava, a da li ćemo, zahvaljujući tome, na završnu poziciju – u neto nultu budućnost – stići na vreme, ostaje da vidimo.
Komentari ()
Vidi sve komentare