"Morava je najvažnija": Da li fabrikama za tretman voda treba da upravljaju stranci?

Nedavno je po ko zna koji put najavena fabrika za preradu otpadnih voda u Beogradu kojom bi trebalo da upravljaju stranci, tačnije francuska kompanija Veolija. To je praktično najavio i predsednik Srbije tokom posete Parizu, tvrdeći kako "Srbija nije u stanju da upravlja velikim sistemima, poput metroa u Beogradu, zbog čega se tu otvara dosta prostora za francuske kompanije", ali i da je našoj državi potrebna saradnja i sa kompanijama za izgradnju deponija, upravljanje otpadom...

S druge strane, na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu se već 52 godine školuju kadrovi koji se bave zaštitom životne sredine, a posebno upravljanjem otpadnih voda i kako kaže Dragan Povrenović, redovni profesor Katedre za inženjerstvo zaštite životne sredine Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu - "imaju potrebna znanja".

"Apsolutno sam protiv toga da bilo koje upravljanje bilo kojim našim resursima prepuštamo strancima. O kojim god da je prirodnim resursima reč, pa samim tim i vodom. To je jedini put koji moramo da idemo. Voda je resurs budućnosti“, kaže Povrenović u razgovoru za portal N1.

On ističe da pozivamo strance da upravljaju, a nismo uradili elementarnu evidenciju čime mi to raspolažemo.

"Gde su kadrovi koji su se školovali kod nas? Gde su raspoređeni, čime se bave, šta rade? Problem je što nemamo stručan kadar raspoređen na odgovarajuća mesta. On se ne nalazi u dovoljnoj meri na pozicijama za koje je školovan, već ta mesta zauzimaju neki drugi, koji neretko nemaju uopšte elementarno obrazovanje potrebno za vršenja ovakvog posla. Osim toga uvek je skuplje kad pustimo druge da odlučuju o tome", navodi profesor.

On podseća da smo već veliku većinu izvora vode prepustili strancima na upravljanje.

"Čemu onda ulaganje države u kadrove? Čemu fakulteti, ako to ne koristimo? Nijedan narod ne stvara kadrove, a da ih ne koristi", naglašava prof. Povrenović.

Potražnja za stručnjacima postoji uvek

Ranije smo imali stipendirane studente iz pojedinih branši. Znalo se da Bor ili Užice stipendiraju metalurge, oni koji se bave gumom su često bili iz Pirota. Sa nestankom tih industrija prestalo je sa potražnjim za kadrovima. Međutim, kada je reč o upravljanju vodom - potražnja nikada nije nestala. Uvek postoji i uvek će postojati, ali postoji i taj trend da se uopšte ne bavimo sami sa sobom, da ne vidimo šta imamo, da ne vidimo kadar koji smo mi odškolovali ili koji bi trebalo da odškolujemo ili uvezemo radnu snagu.

Smeće i stranci

Povrenović podseća da je trenutno najbolji primer izbacivanje smeća koje je više puta poskupelo od kada je deponija u Vinči data stranicma na upravljanje.

U Beogradu je oktobra 2020. godine tada nova cena vode u Beogradu iznosila 51,48 dinara, a trenutno voda košta 74,25 dinara po kubiku. Osim toga, Beograđanima je od 2019. godine uvedena fiksna naknada za "pogonsku spremnost sistema" koja sada iznosi 163,19 dinara dinara, a Nišlijama je ta naknada uvedena septembra 2023. godine. Oni plaćaju 230 dinara mesečno.

"Stranci su shvatili da ne mogu da rade u onim relacijama koje su bile ranije, pre svega zbog profita. Da smo umesto potpisivanja ugovora sa strancima tada rekli „hajde da se mi organizujemo uključujući i podizanje cena“ verovatno bi nas pitali da li smo "normalni" jer predlažemo dizanje cena, dok kad dođu stranci, takve stvari lakše prolaze, što vidimo iz prakse", navodi sagovornik portala N1.

Povrenović ističe da na teritoriji Srbije, hidrološki bilans pokazuje ukupnu zapreminu godišnjeg dotoka površinskih voda od oko 180 milijardi kubnih metara, od čega su samo oko 10% domaće/domicijalne vode.

"Ako bi se računalo samo sa domicijalnim vodama i manjim korišćenjem tranzitnih voda, Srbija bi se približila granici vodnog siromaštva koje prema kriterijumima UN, iznosi 1700 m3/st. godišnje", navodi profesor.

On podseća i na veoma izraženu prostornu i vremensku neravnomernost atmosferskih padavina i oticaja vode. Istovremeno, resursi naših podzemnih voda, koje su prirodno znatno manje u odnosu na površinske, procenjuju se na tri do četiri milijarde kubnih metara godišnje i za vodosnabdevanje stanovništva se dominantno koriste, odnosno oko 80 odsto vode za piće dolazi iz podzemnih izvora.

"Sve ovo govori koliko je važno čuvati i površinske i podzemne resurse vode kojima raspolažemo, jer je to pitanje našeg opstanka. To nije pitanje dobre volje, već civilizacijsko pitanje, da li jesmo ili nismo dostojni da kažemo da smo vredni, odgovorni i pre svega, pametni", navodi sagovornik portala N1.

Stanje zapušteno, a nema ni kanalizacije

Kako kaže Povrenović, ukupna količina otpadnih voda koja se stvara u Srbiji, u zbiru komunalnih i industrijskih, približno je jednaka protoku Južne Morave kod Aleksinca, oko 40 kubnih metara u sekundi. On smatra da se stanje u Srbiji u domenu prečišćavanja otpadnih voda može okarakterisati kao potpuno zapušteno.

"Osnovni razlog je višedecenijska spoznaja donosioca odluka da je to oblast koja mnogo košta, umesto da je to oblast koja čuva, pre svega, zdravlje stanovništva, a istovremeno i formira svest naroda da je nužno živeti u čistoj i uređenoj državi. Kada je reč samo o komunalnim otpadnim vodama, iz naselja, uspešno se prečišćava tek nekoliko procenata od ukupno nastale količine. Sa druge strane, nije izgrađena ni kanalizaciona mreža, pa se ni 50% otpadnih voda ne kanališu, da bi mogle uopšte da se dovedu do postrojenja, kojih, opet i nema", ukazuje profesor.

Možemo i sami da finansiramo

Povrenović navodi da se za vodosnabdevanje stanovništva godišnje u Srbiji potroši oko 400 miliona kubnih metara vode.

"Ukoliko bi se cena vode povećala samo za pola evra po kubnom metru, a za četvoročlanu porodicu je to povećanje računa za vodu oko 1.000 dinara mesečno, stvorio bi se fond od 200 miliona evra godišnje, koji bi mogao da se upotrebi u ovu svrhu. To bi značilo da bismo sami, za 10 godina, mogli da uradimo sve što je potrebno u vezi sa prečišćavanjem, da pokrenemo novu industrijsku granu, razvijemo domaći kadar i što je najvažnije, da ogroman deo novca ostane u Srbiji", navodi profesor.

Morava je najvažnija

Profesor Povrenović smatra da Beograd, iako najveći grad, nije priroitet kada je u pitanju fabrika za preradu otpadnih voda i da je potrebno fabrike postavljati od izvora ka ušću.
"Tako bi očistili celu zemlju, kao kuća kad se čisti. Ne čistimo samo u sredini već sve o početka do kraja. Beograd i Novi Sad leže na Dunavu koji ima ogromnu moć samoprečišćavanja. Oba ova grada treba da imaju fabrike, ali gledajući Srbiju ima mnogo prečih mesta i lokacija", objašnjava profesor.

On ističe da je najvažnije da rešimo problem sliva Velike Morave, gde živi najveći broj ljudi u Srbiji, a s druge strane - taj deo zemlje je siromašan vodom.

"Zato je potrebno da taj region štitimo, da štitimo male vodotokove. Naša budućnbost u centralnoj Srbiji mora biti vezana za izgradnju akumulacija koje bi trebalo da budu povezane. Da lečimo zemlju, jer gangrena malog prsta može dovesti do uništenja celog tela. To je princip kojim moramo da se rukovodimo. Sve u prirodi je povezano. Ako ne prečistimo ono što ide od izvora, ne vredi da čistimo na ušću", ističe sagovornik N1.

Kako tretirati mulj?

Povrenović kaže da je neophodno osim vode tretirati i mulj. U otpadnom mulju mogu da budu materije koje su veoma korisne za poljoprivredu, ali i materije koje su štetne.
Navodi da postoji više opcija, a jedna je odlaganje na poljoprivredno zemljište i dodaje da se u Evropi 45 odsto ukupnog mulja koristi na poljoprivrednom zemljištu. Međutim, kako kaže, naši rigidni zakoni koji su doneti u određenom trenutku kada se zapravo nije razumela suština priče, zabranili su bilo kakvo odlaganje.

"Potrebno je da imamo i opremu i kadar koji bi na licu mesta proveravao da li je mulj primenljiv ili nije primenljiv. Podrazumeva se da postoji i eksterna kontrola. Kao i u svakoj drugoj proizvodnji", dodaje.

On podseća na slučaj Zagreba kada je 1998. godine planirana izgradnja postrojenja. Kako kaže, stručnjaci koje su konsultovali su rekli da, ako se napravi postrojenje u Zagrebu, Sava neće biti mnogo čistija i da treba da se pravi na drugom mestu, uzvodno.

"Ti ljudi su sklonjeni, prepušteno je političarima i našli su se u problemu jer su imali balast koji raste – mulj. Investitor je rekao - može, ali košta. I njima su stranci upravljali. Oni ne vode računa o našem već samo o svom interesu. Slično je i u Šapcu, gde je Mađarima plaćano da obrade nagomilani mulj, ali je to postalo preskupo. Zbog ovakvih propusta mislim da je potrebno ofromiti javno preduzeće koje bi se bavilo vodom, donosilo odluke. Nešto poput EPS ili Telekoma“, zaključuje profesor Povrenović.