Bacanje hrane, brza moda, sečenja šuma iskopavanje kobalta i litijuma, prekomerni plastični otpad, loše upravljanje spadaju u najaveće proble sa kojim se susrećemo u ovoj godini. Iako problema ima sigurno više ovo su oni najveći, a borba protiv je globalna.
Bacanje hrane
Trećina hrane namenjene ljudskoj ishrani – oko 1,3 milijarde tona – se baca ili gubi. Ovo je dovoljno da prehrani tri milijarde ljudi. Otpad hrane i gubici čine trećinu emisija gasova staklene bašte godišnje. Primera radi, ta količina odgovara trećem mestu po emitzovanju potroivnih gasova odmah iza SAD i Kine.
Rasipanje i gubitak hrane javlja se u različitim fazama u zemljama u razvoju i razvijenim zemljama; u zemljama u razvoju, 40 odsto otpada od hrane nastaje nakon žetve i prerade, dok se u razvijenim zemljama 40 odsto otpada hrane javlja na nivou maloprodaje i potrošača.
Šokantna količina hrane se rasipa se u maloprodaji iz estetskih razloga; u stvari, u SAD više od 50 odsto svih proizvoda bačenih u SAD zato što se smatra „suviše ružnim“ da bi se prodali potrošačima, odnosno 60 miliona tona voća i povrća.
Gubitak biodiverziteta
U poslednjih 50 godina došlo je do brzog rasta ljudske potrošnje, stanovništva, globalne trgovine i urbanizacije, što je rezultiralo time da čovečanstvo koristi više Zemljinih resursa nego što može da se nadoknadi prirodnim putem.
Nedavni izveštaj VVF otkrio je da je veličina populacije sisara, riba, ptica, gmizavaca i vodozemaca doživela pad u proseku od 68 odsto između 1970. i 2016.
U širem smislu, nedavna analiza je otkrila da se šesto masovno izumiranje divljih životinja na Zemlji ubrzava. Više od 500 vrsta kopnenih životinja je na ivici izumiranja i verovatno će biti izgubljene u roku od 20 godina; isti broj je izgubljen tokom celog prošlog veka. Naučnici kažu da bi bez ljudskog uništavanja prirode za ovu stopu gubitka bile potrebne hiljade godina.
Zagađenje plastikom
Godine 1950. svet je proizvodio više od dva miliona tona plastike godišnje. Do 2015. ova godišnja proizvodnja je porasla na 419 miliona tona, što je pogoršalo plastični otpad u životnoj sredini.
Izveštaj naučnog časopisa Nejčer (Nature) utvrdio je da trenutno oko 14 miliona tona plastike svake godine uđe u okeane, šteteći staništima divljih životinja i životinjama koje žive u njima. Istraživanje je pokazalo da ako se ne preduzme ništa, plastična kriza će porasti na 29 miliona metričkih tona godišnje do 2040.
Ako u ovo uključimo mikroplastiku, kumulativna količina plastike u okeanu mogla bi da dostigne 600 miliona tona do 2040. godine. Prema otkriću Nacionalne geografije (National Geographic) je otkrio da 91 odsto sve plastike koja je ikada napravljena nije reciklirana.
S obzirom na to da je plastici potrebno 400 godina da se razgradi, proći će mnogo generacija dok ne prestane da postoji. Ne može se reći kakve će nepovratne posledice zagađenja plastikom imati na životnu sredinu na duge staze.
Krčenje šuma
Svakog sata seče se šume veličine 300 fudbalskih terena. Do 2030. godine planeta bi mogla imati samo 10 odsto svojih šuma; ako se seča šuma ne zaustavi, svi bi mogli nestati za manje od 100 godina.
Tri zemlje koje doživljavaju najveći nivo krčenja šuma su Brazil, Demokratska Republika Kongo i Indonezija. Amazon, najveća prašuma na svetu koja pokriva oko 40 odsto južnoameričkog kontinenta je jedan od biološki najraznovrsnijih ekosistema i dom je oko tri miliona vrsta biljaka i životinje.
Uprkos naporima da se zaštiti šumsko zemljište, zakonsko krčenje šuma je i dalje rasprostranjeno, a oko trećine globalne krčenja tropskih šuma dešava se u brazilskoj amazonskoj šumi i iznosi 1,5 miliona hektara svake godine.
Poljoprivreda je vodeći uzrok krčenja šuma, još jedan od najvećih ekoloških problema koji se pojavljuje na ovoj listi. Zemljište se čisti za uzgoj stoke ili za sadnju drugih useva koji se prodaju, kao što su šećerna trska i palmino ulje.
Globalno zagrevanje od fosilnih goriva
Globalni porast temperature je 1,15 stepeni Celzijusa u poređenju sa predindustrijskim nivoima.
Poslednji put kada je nivo ugljen-dioksida na našoj planeti bio tako visok kao danas pre više od četiri miliona godina, ali tada zagađenje nije izazvao čovek. Povećane emisije gasova sa efektom staklene bašte dovele su do brzog i stalnog povećanja globalnih temperatura, što zauzvrat izaziva katastrofalne događaje širom sveta – od Australije i Sjedinjenih Država koje doživljavaju neke od najrazornijih sezona šumskih požara ikada zabeleženih, skakavci se roje u delovima Afrika, Bliski istok i Azija, desetkovanje useva i toplotni talas na Antarktiku koji je prvi put zabeležio porast temperature iznad 20 stepeni.
Naučnici stalno upozoravaju da je planeta prešla niz prelomnih tačaka koje bi mogle imati katastrofalne posledice, kao što je napredovanje topljenja permafrosta u arktičkim regionima, topljenje ledenog pokrivača Grenlanda neviđenom brzinom, ubrzanje šestog masovnog izumiranja i povećanje krčenja šuma u Amazonu. prašuma, da navedem samo neke.
Zagađenje vazduha
Jedan od najvećih ekoloških problema današnjice je zagađenje vazduha na otvorenom. Podaci Svetske zdravstvene organizacije (SZO) pokazuju da se procenjuje da 4,2 do 7 miliona ljudi umre od zagađenja vazduha širom sveta svake godine i da devet od 10 ljudi udiše vazduh koji sadrži visoke nivoe zagađivača.
U Africi je 258.000 ljudi umrlo od posledica zagađenja spoljašnjeg vazduha 2017. godine, u odnosu na 164.000 u 1990, prema UNICEF-u. Uzroci zagađenja vazduha najvećim delom potiču od industrijskih izvora i motornih vozila, kao i emisija iz sagorevanja biomase i lošeg kvaliteta vazduha usled prašnih oluja.
U Evropi je nedavni izveštaj agencije EU za životnu sredinu pokazao je da je zagađenje vazduha doprinelo 400 000 smrtnih slučajeva godišnje u EU u 2012. U Srbiji se procene o broju preminulih zbog zagađenosti vazduha kreće od 6-10 hiljada.
Porast nivoa mora će imati razoran uticaj na one koji žive u priobalnim regionima: prema istraživačkoj i zagovaračkoj grupi Climate Central, porast nivoa mora u ovom veku mogao bi da poplavi priobalna područja u kojima sada živi 340 do 480 miliona ljudi, primoravajući ih da migriraju u sigurnija područja i doprinoseći prenaseljenosti i naprezanju resursa u oblastima u koje migriraju.
Najugroženiji gradovi su Bangkok (Tajland), Ho Ši Min (Vijetnam), Manila (Filipini) i Dubai (Ujedinjeni Arapski Emirati) su među gradovima koji su najviše izloženi riziku od porasta nivoa mora i poplava.
Kiselost okena
Naši okeani apsorbuju oko 30 odsto ugljen-dioksida koji se oslobađa u Zemljinu atmosferu. Kako se veće koncentracije emisije ugljenika oslobađaju zahvaljujući ljudskim aktivnostima kao što je sagorevanje fosilnih goriva, kao i efektima globalnih klimatskih promena kao što su povećane stope šumskih požara, tako se povećava i količina ugljen-dioksida koja se apsorbuje nazad u more.
Povezane vesti
Zakiseljavanje okeana ima razorne uticaje na morske ekosisteme i vrste, njegove mreže ishrane i izaziva nepovratne promene u kvalitetu staništa.
Neke studije su takođe otkrile da se zakiseljavanje okeana može povezati kao jedan od efekata plastičnog zagađenja u okeanu. Bakterije i mikroorganizmi koji se akumuliraju iz plastičnog smeća bačenog u okean da oštete morske ekosisteme i doprinesu izbeljivanju korala.
Poljoprivreda
Studije su pokazale da je globalni sistem ishrane odgovoran za do jedne trećine svih emisija gasova staklene bašte koje izazivaju ljudi, od kojih 30 odsto dolazi od stočarstva i ribarstva.
Proizvodnja useva oslobađa gasove staklene bašte kao što je azot oksid korišćenjem đubriva. Oko 60 odsto svetske poljoprivredne površine je posvećeno stočarstvu, iako čini samo 24 odsto globalne potrošnje mesa.
Poljoprivreda ne samo da pokriva ogromnu količinu zemlje, već takođe troši ogromnu količinu slatke vode, što je još jedan od najvećih ekoloških problema na ovoj listi. Dok oranice i pašnjaci pokrivaju jednu trećinu Zemljine površine, oni troše tri četvrtine ograničenih svetskih resursa slatke vode.
Naučnici i ekolozi neprestano upozoravaju da moramo ponovo razmisliti o našem trenutnom sistemu ishrane; prelazak na biljnu ishranu dramatično bi smanjio ugljenični otisak konvencionalne poljoprivredne industrije.
Nesigurnost hrane i vode
Rastuće temperature i neodrživa poljoprivredna praksa doveli su do sve veće opasnosti od nesigurnosti vode i hrane. Globalno, više od 68 milijardi tona površinskog sloja zemlje se erodira svake godine stopom 100 puta brže nego što se prirodno može obnoviti.
Opterećeno biocidima i đubrivom, zemljište završava u vodenim tokovima gde kontaminira vodu za piće i zaštićena područja nizvodno. Što se tiče bezbednosti vode, samo tri odsto svetske vode je slatka voda, a dve trećine te vode je skriveno u smrznutim glečerima ili na drugi način nije dostupno za našu upotrebu.
Kao rezultat toga, oko 1,1 milijarda ljudi širom sveta nema pristup vodi, a ukupno 2,7 milijardi nalazi vodu u nedostatku najmanje jedan mesec u godini. Do 2025. dve trećine svetske populacije moglo bi da se suoči sa nestašicom vode.
Brza moda i tekstilni otpad
Globalna potražnja za modom i odećom porasla je brzinom bez presedana, tako da modna industrija sada čini 10 odstoglobalnih emisija ugljenika, postajući jedan od najvećih ekoloških problema našeg vremena.
Prema Programu UN za životnu sredinu, sama moda proizvodi više emisija gasova sa efektom staklene bašte nego i sektor avijacije i brodarstva zajedno, i skoro 20 odsto globalnih otpadnih voda, ili oko 93 milijarde kubnih metara od bojenja tekstila.
Povezane vesti
Svet svake godine proizvede najmanje 90 miliona tona tekstilnog otpada svake godine i očekuje se da će taj broj porasti na 134 miliona tona godišnje do 2030. Odbačena odeća i tekstilni otpad završavaju na deponijama, od kojih većina nije -biorazgradiv, dok se mikroplastika iz materijala za odeću kao što su poliester, najlon, poliamid, akril i drugi sintetički materijali unosi u zemljište i obližnje izvore vode.
Monumentalne količine tekstila odeće se takođe bacaju u manje razvijene zemlje, kao što se vidi u čileanskoj Atakama, najsuvlji pustinji na svetu, gde je najmanje 39.000 tona tekstilnog otpada iz drugih nacija ostavljeno da trune.
Povelja modne industrije Ujedinjenih nacija za klimatske akcije predviđa da se modne i tekstilne kompanije obavezuju na postizanje neto nulte emisije do 2050. godine, većina preduzeća širom sveta tek treba da se pozabavi svojom ulogom u klimatskim promenama.ž
Prekomerni ribolov
Preko tri milijarde ljudi širom sveta oslanja se na ribu kao primarni izvor proteina. Većina ljudi konzumira otprilike dvostruko više hrane nego pre 50 godina, a na zemlji je četiri puta više ljudi nego krajem 1960-ih. Ovo je jedan od pokretača 30 odsto komercijalno izlovljenih voda koje su klasifikovane kao „prelovljene“.
To znači da se zalihe raspoloživih ribarskih voda iscrpljuju brže nego što se mogu zameniti. Prekomerni ribolov ima štetne efekte na životnu sredinu, uključujući povećanje algi u vodi, uništavanje ribarskih zajednica, otpad u okeanu, kao i izuzetno visoke stope gubitka biodiverziteta.
Rudarstvo kobalta i litijuma
Kobalt i litijum postaju najvažinije rude u tranziciji obnovljive energije. Kao ključna komponenta materijala za baterije koji pokreću električna vozila (EV), potražnja za kobaltom i litijumom raste velikom brzinom.
Najveći svetski dobavljač kobalta je Demokratska Republika Kongo (DRC), gde se procenjuje da se do petine proizvodnje proizvodi u zanatskim rudarima.
Rudarstvo je međutim, povezano sa opasnom eksploatacijom radnika pre svega u Africi alii još većim ekološkim i društvenim problemima. I kobalt i litijum, ali i bakar uništavaju vodu i zemlju a prašina koja ostaje utiče nagetivno na disanje.
Komentari (0)
Vidi sve komentare