Ljubljana, prestonica Slovenije, još u vremenu socijalističke Jugoslavije, važila je za najčistiji glavni grad neke od tadašnjih republika. Tridesetak godina kasnije, to je jedna od "najzelenijih" članica EU, a da nije sve do sveta, nego i do samih ljudi, dokaze nalazimo u samoj Ljubljani, za koju kažu da ima najveću pešačku zonu u Evropi - od čak 17 hektara.
Mnogo ulica u širem centru Ljubljane – i u samom centru, praktično je zatvoreno za motorni saobraćaj, osim za dostavna vozila koja u određenom delu dana mogu da dovoze robu. Inače, vlasnici firmi koji imaju dostavna i druga službena vozila dobijaju subvencije, kažu u Vladi Slovenije, kada vozni park zamenjuju vozilima na struju.
„Samo ove godine, među 20 gradova koji su postali „zelena prestonica Evrope“ bili smo proglašeni za najbolju zemlju i prestonicu. Postali smo i najbolja destinacija u Evropi, po izboru glasača – 92 odsto ljudi izvan Slovenije. Ponovo smo dobili bronzanu medalju jer je i za invalide grad uređen. Sad imamo dve bronzane, srebrnu, čekamo zlatnu“, navodi Zoran Janković, gradonačelnik Ljubljane.
I u Vladi Slovenije voze se bicikli. Državni sekretar u Ministarstvu za prirodnu sredinu Uroš Vajgl kaže da mu je to najjedonstavniji vid prevoza jer su u Ljubljani ulice praktično „podređene“ biciklistima. „Ono što zasigurno znam je da je u prethodnih nešto više od deset godina, korišćenje bicikala do posla u Ljubljani poraslo bar za 50 odsto. To je u svakom slučaju značajno interesovanje, ali ne bih znao tačno koliko ljudi u javnoj upravi koristi bicikle“.
N1: Ali Vi koristite bicikl…
„Ja ga definitivno koristim do posla jer stignem brže, a i radim dobro za svoje zdravlje – plus ne zagađujem okolinu. Par nedelja u toku zime bude nezgodno zbog snega ali je ostatak vremena u godini potpuno moguće“, navodi.
Promena nije išla lako
Promena navika, iako se iz daljine činila lako, zapravo nije tako išla. Prema rečima gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića, kome je peti mandat na čelu grada, greši svako ko misli da ovakve promene koje podrazumevaju potpunu promenu dnevne rutine stanovnika – mogu da se naprave u jednom mandatu. Tvrdi da je to, u stvari, bila možda i najteža odluka koju je doneo, iako plan o zatvaranju centralnog dela grada nije bio nov – suštinski je bilo dosta prepreka na koje se nailazilo.
„Na početku je bilo – protestovaćemo. Sakupljali su se potpisi, građani kažu – mi ćemo umreti. Pre 16 godina, u petak popodne pre 16 godina u centru grada niste mogli da nađete skoro nikoga. Subota – sve zatvoreno“, navodi on.
Tako je bilo dok su primat na centralnim, često uskim ulicama prestonice imali automobili. Razgovaralo se i ubeđivalo – bilo je toga mnogo. Naročito sa trgovcima i privrednicima u starom gradu, ali i izvan njega.
„Oni su mi došli i stalno govorili da će propasti. Trgovine, svi skupa… Predložio sam dogovor – hajde da idemo na godinu dana. Otvorite subotom i nedeljom prepodne. I tako je krenulo korak po korak. Kada su dolazili novi da otvore nove trgovine, ja sam rekao – da, može. Ali, imamo dva uslova: subota popodne i nedelja pre podne radite. Godinu dana, ne više. Sada da idemo praviti anketu, skoro svi bi bili protiv da se grad „otvori““, navodi Janković.
„Mogu reći da smo uspešni u tome – u tom uvođenju pešačke zone u centar Ljubljane. Sada ona broji 17 hektara i neki radovi su još u toku pa će uskoro biti i 19 hektara. A započeli smo sa jednom ulicom, kao i sve što počinje – počinje malim koracima“, kaže Vita Kontić Bezjak iz Odeljenja za saobraćaj u Upravi grada Ljubljana.
Prvi „mali“ korak zapravo je bila velika havarija na vodovodnoj cevi 2006. godine. Morali su da zatvore sam ulaz u gradsko jezgro.
„Pukla cev, to je jedini put da sam rekao radnicima – majstori, polako. Onda sam šetao, brojao korake. Odavde do stanice, pošte… Zar je stvarno problem prošetati tih 200 metara u jednu i drugu stranu. Ipak, nikada više nismo otvorili. Ponudili smo kavaliere da ih voze, napravili 11 novih mostova i obnovili mostove kako bismo te daljine smanjili“, priča Janković.
Koncept nije bilo puko nametanje, već zamena. Jednog sistema ili bolje rečeno načina razmišljanja, drugim. Kavalierima nazvani, električni mini-kombiji na besplatnu upotrebu pre svega su bili ponudjeni onima kojima je problematično duže pešačenje. Mogu da se zaustave bilo gde u pešačkoj zoni kojom se kreću.
Tu su i zeleni mini-teretnjaci, koji – na struju, funkcionišu po sličnom principu.
I od građana i od zaposlenih u javnom sektoru ovih usluga – očekivalo se razumevanje i mnogo tolerancije. Čini se, ovde, uspešnim.
„Ali – nije bilo to sve slučajno. Mi smo dosta razgovarali sa građanima, bile su radionice, okrugli stolovi, info pult… Prezentovali šta imamo u planu da napravimo od centra Ljubljane, kako bismo ga preuredili u prostor više ljubazan prema ljudima, a ne prema automobilima. Pa smo uveli kavaliere, prvo su bila dva, sada ih je ukupno sedam. Podigneš ruku ili nazoveš telefonom i on te pokupi na jednom delu pešačke zone i ostavi te na drugom ili čak do autobuskog stajališta u gradu. Onda smo uveli sistem deljenja bicikala, zove se bicikel. Imali smo prvo 30 stanica za takve bicikle, sada ih ima više od 80 po celom gradu i 840 bicikala. Neke komplementarne mere koje podupiru pešačku zonu su bile jako neophodne kako bi građani znali da imaju alternativu i da ih to zapravo natera da ne koriste automobil ili da ga ostave na nekom od parkinga na obodu grada odakle mogu da sednu u gradski prevoz i dođu do centra grada ili da odmah uzmu bicikl“, navodi Vita Kontić Bezjak.
Primat su, najpre, dobili pešaci, stariji ljudi, deca, koja danas u centru Ljubljane, mogu da trčkaraju pored rodtelja bez straha. Potom biciklisti, tek naposletku automobili. Veoma brzo se ispostavio nešto drugačiji raspored u piramidi javnog saobraćaja. Na vrh su došli dvotočkaši bez izduvnih gasova, ali – opet – na tačno predviđenim rutama. Išlo se postepeno.
„Kao kada uređujete stan. Krenete sobu po sobu i na kraju je cela kuća nova i volite da budete u njoj. Ovde je upravo u tome suština, bolje se osećate i volite biti tu, ljudi su došli u grad da ga dožive kao grad. Da borave tu, šetaju, kupuju – nisu više samo bili u prolazu“, dodaje Kontić Bezjak.
Bicikli i električni automobili
Nije bilo lako promeniti ni navike iz devedesetih godina u Sloveniji, a to je zameniti automobile nekim ekološkim prevoznim sredstvom. Sada su to bicikli, nekada su se vozili skupi automobili, a u Sloveniji – ukoliko imate novca i to želite, možete na mnogo mesta napuniti strujom i električni automobil.
Pročitajte još:
Na svakom koraku u urbanim sredinama, no ipak nedovoljno, kažu ovde i najavljuju da će pratiti rastući trend vožnje električnih četvorotočkaša. U Ljubljani su tako uspeli da zagađenje teškim metalima, koji se mere kao PM čestice, na duže staze spuste ispod propisanih granica opasnosti. U pogledu aero-zagađenja, grad je nepovoljno smešten u kotlinu, zbog čega se gasovi nekad teško raspršuju kada nema vetra. Uprkos tome, retko dospeva na vrh liste prestonica sa najotrovnijim vazduhom, gde su često susedi poput Srbije, Bosne i Hercegovine.
„Glavni problem sada su domaćinstva. Generalno se problem prebacio sa industrije na pojedinačne vlasnike kuća. Industrija je bila najveći zagađivač nekada, ali sada – naročito u zimskom periodu, u domaćinstvima se koristi neodgovarajuća biomasa. Takođe, i neodgovarajući javni transport, kao što su putnička vozila, naročito starija. Sada smo u fazi kada pojedinci mogu mnogo toga da urade kako bi poboljšali kvalitet vazduha tako što će promeniti ogrev nešto efikasnijim i manje štetnim“, navodi Uroš Vajgl, državni sekretar u Ministarstvu za prirodnu sredinu Slovenije.
U ovdašnjim ekološkim stremljenjima smatra se problematičnim i podatak da se i dalje tridesetak posto struje u zemlji dobija sagorevanjem uglja, dok ostatak iz hidrocentrala, nukearne elektrane Krško i najmanje iz vetroparkova. Iako bi za neke to predstavljalo i dobar skor, ovde smatraju da im do 2036. ostaje premnogo posla. Nezadovoljni su i time što deo korpusa javnog prevoza još koristi neekološka goriva, iako ima autobusa na biometan.
Iako u jeku štednje struje i energenata, slovenačku prestonicu nisu plašili mrakom oko Nove godine. Koncept grada „ljubaznijeg“ prema ljudima, i domaćima i gostima, nije isključivao svetleće zvezde i širenje radosti u centru grada.
Komentari (72)
Vidi sve komentare