Požari na deponijama: Građani udišu otrove, a niko ih ne upozorava

Iako su građani Srbije svedoci svakodnevnih požara, pre svega na nesanitarnim ili divljim deponijama - obaveštavanja, upozorenja i saveta građanima šta da rade u ovakvim slučajevima nema.

Prema rečima Dejana Lekića iz Nacionalne ekološke asocijacije (NEA), u Srbiji ne postoje adekvatni sistemi prevencije, reakcije, ali i usklađenosti rada i ovlašćenja nadležnih službi.

Kako navodi, ovakvi ali i slični akcidenti pre svega spadaju u domen rada Sektora za vanredne situacije MUP Srbije, ali učešće u tom poslu imaju lokalne samouprave, kao i Agencija za zaštitu životne sredine koja u nekim slučajima vrši monitoring.

Na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine poslednje upozorenje je iz 25. juna, a odnosi se na povećane koncentracije sumpor dioksida u Obrenovcu.

"Kada imate više hiljada požara, i ako se svega pet, šest ili 10 isprati odgovarujućim informacijama o koncentracijama nekih zagađujućih materija, to je jako malo i to je jedan deo problema”, kaže Lekić za portal N1.

Kao drugi deo, navodi merenje zagađujućih materija. On kaže da se na na našim mernim stanicama detektuju pre svega PM čestice, sumporni i azotni oksidi koji nisu dominantan problem u kontekstu gorenja na deponijama.

U pitanju su materije koje sagorevaju na uslovno rečeno niskim temepraturama, koje omogućavaju stvaranje kancerogenih zagađivača.

Radi se o različitim vrstama otpada, koji oslobađaju toksične hemijske materije. Najpoznatije su dioksini i furani. Oni imaju veoma loš uticaj na ljudsko zdravlje i to ne samo u aktunoj fazi.

"Potpuno je sigurno da te materije ne samo da se oslobađuju u vazduhu, već padaju po zemljištu, jedu ih životinje, ulaze u vode i tako ulaze u lanac ishrane. Zbog toga je veoma važno vršiti preventive”, ocenjuje Lekić.

On ističe da je jako teško predvideti sve posledice. Ono što se zna, jeste da jednom kada uđu, ove materije ne izlaze iz organizma jer se vezuju za masne ćelije. One su kancerogene i kao takve uništavaju genetski materijal domaćina i mogu da počnu da proizvode kancerogene ćelije. Ovaj proces nije brz, a posledice se mogu javiti posle nekoliko godina.

Lekić ističe da nedostaje i sledeći korak koji se tiče zdravstvenog sistema. On podseća da u Srbiji postoji više od 20 regionalnih Zavoda za zaštitu javnog zdravlja. Kako navodi, oni bi morali da u takvim slučajevima izađu sa jasnim saopštenjima o tome kakav je uticaj tih materija na ljudsko zdravlje.

To bi, prema njegovim rečima, dalo nadu da se pokrene ceo lanac, a ne samo da se gase požari.

“Prošle godine, kada je gorela deponija "Duboko" kod Užica, na kraju dana je lokalni Zavod za javno zdravlje rekao ljudima da se sklone od dima i uđu u kuće, ali nije rekao zašto. To bi tek bila kompletna informacija. Želja da se nekompletna informacija na neki način upotrebi za kontrolu javnog stava odnosno mnjenja o tim pojavama je pogrešna, zbog čega se dodatno smanjuje motivacija ljudi da učestvuju u rešavanju problema. Imamo na hiljade divljih deponija. Taj problem će nastaviti se da se pojavljuje", ocenjuje Lekić.

Najbolji način da se reši problem jesu regionalne sanitarne deponije, međutim, podseća da ih sada niko više ne želi u svom okruženju, poučeni prethodnim lošim iskustvima.

“Loša praksa je dovela do nepoverenja. Sad imamo problem nepoverenja koji ne znam kako će se rešiti”, zaključuje Lekić.