Samo 67 od 220 velikih zagađivača u Srbiji ima integrisane dozvole: Hoće li novi zakon išta promeniti?

Vlada Srbije nedavno je usvojila je predlog Zakona o integrisanim sprečavanju i zagađivanju životne sredine.

Osim usklađivanja sa direktivom Evropske unije (EU), predlagač, Ministarstvo za zaštitu životne sredine obrazložilo je donošenje novog zakona bržim dobijanjem dozvola kroz digitaliazaciju procesa, otklanjanjem administrativnih prepreka, stvaranjem okvira integrisanog pristupa svih organa koji učestvuju u postupku, učešću javnosti u skladu sa Arhuskom konvencijom, definisanje prekograničnih konsultacija kroz zaključenje bilateralnih sporazuma...

Na taj način se želi poboljšati trenutno stanje, a to je da od 220 velikih zagađivača, prema zvaničnim podacima, njih 67 ima integrisane dozvole, koliko ih je izdato od 2004. godine.

"Cilj izrade novog zakona je efikasnije sprečavanje, smanjenje i kontrola zagađivanja životne sredine u celini unapređivanjem integrisanog pristupa, kako bi se postigao viši stepen zaštite životne sredine u celini i usaglašavanje zakonodavnog okvira sa Direktivom 2010/75/EU", navedeno je u obrazloženju ministarstva.

Bilo je potrebno ojačati inspekcijsi nadzor i sankcije

Hristina Vojvodić, viša pravna savetnica u ogranizaciji "Platforma za društveni razvoj i inovacije - Core, podseća za portal N1 na to da u Srbiji veliki broj operatera radi bez dozvola.

Kaže da se, čitajući predlog, stiče utisak da su u nekim slučajevima u povlašćenom položaju stara postrojenja koja već rade bez dozvole.

S obzirom na to da veliki broj preduzeća radi bez dozvola, smatra da bi u predlogu zakona trebalo najpre da se osnaži inspekcijski nadzor i/ili sankcionisanje. Naglašava da je ovim predlogom zakona propuštena prilika da se propišu neka izričita ovlašćenja inspektora, odnosno da je to dosta "skromno navedeno za jedan tako važan zakon".

Ona navodi da se pravi razlika u postupanju inspektora kada se radi novom postrojenju - koje još nije dobilo dozvolu ili nekom starom, koje radi bez dozvole.

“U Zakonu to su dva potpuno različita procesna momenta, sa dva različita efekta. Ispravno bi bilo da se ne pravi nikakva razlika, a da inspektor ima ovlašćenje da utvrđuje da li je neko postrojenje staro ili novo postrojenje bez dozvola", kaže Vojvodić.

Ona ističe da joj je žao što nije prihvaćen predlog njene organizacije, poput člana Zakona o planiranju i izgradnji - da kada inspektor izađe na teren i utvrdi nešto nelegalno, on ima obavezu da naloži da se obustavi rad do pribavljanja dozvole.

Slučajevi kada su stari zagađivači bez dozvole povlašćeni

Kao još problematičniju stvar navodi odredbu koja se odnosi za zabranu obavljanja delatnosti.

Ona kaže da prema usvojenom predlogu, inspektor u slučaju da postrojenje radi bez dozvole može da zabrani aktivnosti do pribavljanja iste, ali samo u slučaju novih postrojenja, dok to nije opcija za postojeća postrojenja.

"Na taj način se određeni operateri stavljaju u povlašćen položaj. Neki od nih spadaju među najprofitabilnije kompanije, na koje se sasvim sigurno ne odnose tzv. obrazloženja kako nisu uspeli da podnesu zahteve. Govorimo o kompanjima koji je bi po prirodi stvari, morale da budu upoznate sa propisima države. To znači da u troškove svog poslovanja mora da se uračuna, primera radi, angažovanje konsultanata, ugradnju filtera, kako bi se ispunilo sve ono što zakon propisuje“, navodi Vojvodić za N1.

Kazne u praksi

Vojvodić podseća da je od 2004. godine do danas izdato 67 dozvola od ukupno 220 industrijskih subjekata, što čini prosek od tri kompanije godišnje. U takvoj situaciji, smatra ona, potrebno je pooštravanje sankcija, što je i delimično učinjeno tako što je propisana donja granica kazne značajno podignuta. Prema članu 45 novčane kazne za privredni prestup preduzeća se kreću od 1.500.000 do 3.000.000 dinara, a za razne prekršaje od 200.000 do 2.000.000.

"Sama činjenica da vi imate višu zaprećenu kaznu ne znači mnogo u praksi, jer ono što vidimo jeste da se kompanijama izriču niže od minimalnih propisanih zakonom”, ukazuje Vojvodić.

Navedeni visok stepen usklađenosti sa evropskim direktivama je nešto što je dobro, ali je neophodno uzimati nacionalne kontekste, odnosno posebnosti.

Tako primera radi evropska direktiva polazi od pretpostavke da nema postrojenja koja rade bez dozvole, što u Srbiji nije slučaj.

"Ima jedna tragikomična odredba koja je ostala u predlogu zakona. Kada se govori o gasovima sa efektom staklene bašte govori se o nekim postrojenjima koje su u ITS sistemu. Mi nemamo ITS sistem. Inače, primenom pomenute direktive, u Evropskoj uniji je do kraja 2023. godine, za 75% je smanjena emisija supordioksida, a za 60% azotnih oksida. U pitanju su pre svega veliki termoenergetski objekti", kaže Vojvodić.

"Zdravlje stanovništva izostavljeno iz procene"

Kako u svojoj analizi navodi doktorka Elizabeta Paunović, procena uticaja na zdravlje u kontroli industrijskog zagađenja trebalo bi da ima obavezno mesto u postupku izdavanja integrisanih dozvola u skladu sa sistemom integrisanog sprečavanja i kontrole zagađivanja.

"Ono predstavlja ključni mehanizam kojim se kontrola industrijskog zagađenja izričito usmerava ka ishodima po zdravlje stanovništva, omogućava strože i preciznije oblikovanje mera za ograničavanje emisija i jača legitimitet odlučivanja o integrisanim dozvolama“, navodi Paunović, bivša direktorka Evropskog centra za životnu sredinu i zdravlje Svetske zdravstvene organizacije.

Ona je u analizi podsetila da su brojevi obolelih (morbidilitet) i umrlih (mortalitet) direktno povezani sa emisijama sumpor dioksida i azotnih oksida. Zbog toga je, kako navodi, neophodno da se već u prvom koraku postupka izdavanja dozvola obavezno uključe stručne institucije javnog zdravlja, koje bi sprovodile procenu uticaja na zdravlje kao integralni deo celokupne procene uticaja.

"U postupku javne rasprave obavezno treba uključiti i stanovništvo čije je zdravlje ugroženo, kao i organizacije civilnog društva koje se bave promocijom zdravlja i zaštitom životne sredine. Nažalost, situacija sa Nacrtom u tom pogledu je još nepovoljnija. Iako stručni razlozi za uključivanje procene uticaja na zdravlje ostaju suštinski isti, procena zdravstvenih rizika i predlozi mera za zaštitu zdravlja stanovništva uopšte nisu prepoznati kao integralni deo procene uticaja“, kaže Paunović.

Ona podseća da su u javnoj raspravi predložene izmene teksta kojima bi se zdravlje uvelo kao bitan element procene uticaja. Međutim, iz odgovora Ministarstva za zaštitu životne sredine na predloge iz javne rasprave vidi se da predlagač zakona zaštitu zdravlja stanovništva ne prepoznaje ni kao integralni deo studije.

„Prema stanovištu Ministarstva, zdravstveni sektor može, ako smatra za shodno, da se uključi u javnu raspravu o studiji procene uticaja sa podacima o proceni rizika. Ostaje, međutim, potpuno nejasno zašto se zagađivač oslobađa obaveze da obezbedi i podatke o uticaju na zdravlje. Javni interes populacije koja trpi negativne zdravstvene uticaje mora biti iznad interesa zagađivača, a zakonska rešenja moraju štititi javni interes“, zaključuje Paunović.

Nema jedinstvene baze

Jedinstvena baza podataka o kompanijama koje imaju integrisane dozvole ne postoji. Razlog je što dozvole, osim republičkog ministarstva, izdaju i pokrajinski sekretarijat i lokalne samouprave. Objavljivanje jedinstvene liste izdatih dozvola, na primer na sajtu ministarstva, olakšalo bi praćenje sprovođenja zakona svim zainteresovanim stranama.